ТИТО СА ГРЕШКОМ И 500 МИЛИЈАРДИ УЗ ЗМАЈА Српски динар слави 150 година: Ово су најзанимљивије чињенице које НИСТЕ ЗНАЛИ О ВАЛУТИ

Најзаслужнији за увођење динара као новчане јединице тадашње Књажевине Србије био је српски политичар, економиста, дипломата, историчар и писац Чедомиљ Мијатовић, члан Српске краљевске академије.

Крупан корак у успостављању и разради новчаног система Србије десио се 1873. године, кад је за време владавине кнеза Милана Обреновића, каснијег српског краља, донет Закон о ковању српске сребрне монете. Тај закон је усвојен у Скупштини 29. новембра 1873. по старом, односно 12. децембра по новом календару, а кнез Милан га је потврдио већ наредног дана. У складу са овим законом, 1875. године је искован први динар у сребру с ликом кнеза Милана на аверсу у апоенима од 50 пара, једног и два динара.

Новчани систем се, по том закону, заснивао на начелима и одредбама Париске новчане конвенције из 1865. године, на основу које је створена Латинска монетарна унија. Иако Србија формално није приступила Конвенцији, први динар је, сходно њеним одредбама, имао исти садржај сребра, тежину и димензије као и франак, одговарајући сребрни новац Француске и осталих земаља чланица Конвенције - Белгије, Италије и Швајцарске.

Значај доношења Закона о ковању српске сребрне монете је у томе што се њиме, први пут после средњовековног периода, уводи самосталност новчаног система у земљи док је Србија била још увек у формално вазалном односу према отоманској власти.

1868.

Модерно српско новчарство почиње 1868, када су за књаза Михаила Обреновића III исковане номинале од 1, 5 и 10 пара. Новац је искован од бакра, на реверсу је венац с круном, номинала и година ковања, а на аверсу лик кнеза с текстом „ОБРЕНОВИЋ III КЊАЗ СРБСКИ” (апоен од једне паре има и варијанту СРЋСКИ уместо СРБСКИ).

1875.

Кује се нова серија, овог пута од сребра, номинале 50 пара, 1 и 2 динара. На аверсу је лик кнеза и текст „МИЛАН М. ОБРЕНОВИЋ ИВ КЊАЗ СРПСКИ”, а на реверсу је венац с круном, с номиналом и годином ковања.

1879.

Следећа серија носи годину ковања 1879. и има укупно седам номинала. Апоени од 5 и 10 пара личе на исте апоене из 1868, само што је на аверсу лик и име новог владара (књаз Милан), а на реверсу нова година ковања. Апоени од 50 пара, 1 и 2 динара су исти као 1875. Први пут се кују апоени од 5 и 20 динара. Апоен од 5 динара је израђен од сребра, на аверсу је лик кнеза Милана с текстом „МИЛАН М. ОБРЕНОВИЋ ИВ КЊАЗ СРПСКИ”, а на реверсу је венац с круном, с номиналом и годином ковања. Кованица од 20 динара је искована од злата, на аверсу је лик кнеза с текстом „МИЛАН М. ОБРЕНОВИЋ ИВ КЊАЗ СРПСКИ”, а на реверсу је венац с круном, с номиналом и годином ковања.

1882.

После проглашења краљевине, 1882. кују се две номинале, од 10 и 20 динара, израђене од злата, на аверсу је лик краља Милана и текст „МИЛАН И КРАЉ СРБИЈЕ”, на реверсу номинала и година ковања у венцу с круном.

1883/1884.

Апоени од 5, 10 и 20 пара кују се с годинама ковања 1883. и 1884. Кованице су израђене од легуре никла и бакра. На аверсу је грб краљевине Србије, а на реверсу је текст „КРАЉЕВИНА СРБИЈА”, номинала и година ковања.

1897.

Кује се последња серија династије Обреновић. У питању су сребрне кованице, номинале 1 и 2 динара. На аверсу је лик краља Александра Обреновића с текстом „АЛЕКСАНДАР И КРАЉ СРБИЈЕ”, на реверсу номинала и година ковања у венцу с круном.

После признавања пуне независности на Берлинском конгресу 1878. године, наредне, 1879, у Србији је издат први новац од злата, у апоену од 20 динара. Привилегована народна банка Краљевине Србије основана је 1884. године, која се узима као година у којој је званично штампана и у оптицај пуштена прва српска новчаница у вредности од 100 динара, платива у злату (2. јула и штампана у Белгији). Prеthodno је 1876, за потребе финансирања Српско-турског рата, штампан папирни новац у апоенима од једног, пет, 10, 50 и 100 динара, али никад није био у оптицају.

Средином новембра 1919. године пуштен је у промет први новац Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца: папирни, у апоенима од једног и пола динара. У време њиховог објављивања нова држава није имала своју новчану јединицу, а Привилегована народна банка, која је потписана као емитер ових новчаница, била је банка државе која више није постојала (емисиона банка Краљевине СХС почела је с радом 1. фебруара 1920. године).

Из тог времена најпознатија је новчаница од 10 динара, зато што је једина штампана ван Европе. Десило се да су капацитети Банке Француске били заузети, па је краљевини препоручено да десетодинарку штампа у Америчкој компанији за банкноте у Њујорку. Американци су нам уступили своју резервну новчаницу с вињетом снажног нагог човека који окреће точак (симбол напретка). Ми смо на лицу новчанице, изнад точка, додали две жене, богиње радиности и науке, и бога Меркура, симбол трговине. На наличју новчанице су планински врхови Кожух, Ветерник, Добро поље и Кајмакчалан. Због ове новчанице настала је изрека динар велик ко точак.

Све до 1929. године српски новчанице штампане су у иностранству, у Белгији и Француској, а једна серија и у Сједињеним Америчким Државама. Од почетка рада Завода за израду новчаница у Топчидеру 1929. године све новчанице штампају се у земљи. Изузетак је серија из 1943, штампана у Лондону, кад су тадашња југословенска влада и краљ Петар II Карађорђевић били у изгнанству.

Прва новчаница чији је целокупан тираж објављен у Заводу за израду новчаница (ЗИН) у Топчидеру је апоен од 10 динара с датумом 1. децембар 1929. године. Француски уметник је за лице десетодинарке одабрао главу младе жене - бронзано попрсје „Србија”, детаљ са Споменика косовским јунацима у Крушевцу, чији је аутор Ђорђе Јовановић. Ова и стодинарка објављена истог дана прве су новчанице на којима пише Народна банка Краљевине Југославије.

Новац краља Радослава

Иако се динар званично усталио 1873. године, он се под овим називом користио и у време српских средњовековних владара. Почетак ковања новца од сребра и бакра бележи се још у време краља Стефана Радослава у 13. веку, и то по угледу на византијски новац. Нажалост, јако мали број ових кованица је преживео до данашњих дана. На тим новчићима с једне стране налазио се арханђел Михаило, а с друге Исус Христ или Богородица како крунишу краља.

Стефан Радослав Немањић, познат и као Радослав Дука, и најстарији син Стефана Првовенчаног, ког је наследио 1227. године, а његова владавина окончала се између краја септембра 1233. и почетка 1234.

Нумизматички материјал тог доба показатељ је великог утицаја византијских традиција на краља Радослава. Његов новац темељио се управо на византијском новчаном систему, чије је основе поставио цар Алексије И Комнин 1092. године.

Новчани систем краља Радослава почивао је на две номинале: сребрни и бакарни трахеј. Сребрни новац садржао је примесе злата, а просечна тежина трахеја била је 2,75 грама, по узору на новац Солунског царства, односно на новац Теодора Анђела. На аверсу сребрног трахеја краља Радослава приказано је попрсје арханђела Михаила с мачем у десној и канијом у левој руци. На реверсу је представљен краљ на левој и Исус Христ с јеванђељем у руци, који га благосиља на десној страни. Представа на реверсу директно је преузета с новца Теодора Анђела. Бакарни трахеј имао је искован само реверс на коме се налазио Христ који благосиља краља, идентичан оном на сребрном трахеју.

Осамнаест примерака овог новца пронађено је својевремено у тврђави Рас. Почетак ковања оваквог новца смешта се у период после 1230. године, а постоје претпоставке да су калупи за емисије српског новца резали солунски мајстори, док је новац можда кован у Солуну, а можда у Србији. Једна ковница постојала је у тврђави Рас.

Вредност кованица краља Стефана Радослава на нумизматичком тржишту данас се појединачно утврђује и одређује, а поједини примерци његових кованица достижу цену и од више хиљада евра.

Још деценијама пошто је крајем 1233. године краљ Стефан Радослав збачен с власти, Србија неће ковати свој новац, све до седамдесетих година 13. века, када ће се појавити први сребрни динари краља Стефана Уроша И. Скоро истоветан новац с нешто мало мањом количином сребра ковали су и Урошеви синови, краљеви Драгутин и Милутин, Драгутинов син, краљ Владислав, Милутинов син, краљ Стефан Дечански, потом његов син, краљ и цар Стефан Душан, као и последњи владар из династије Немањића, цар Стефан Урош В, син цара Душана.

Динар краља Милутина у Дантеовом паклу

Познато је да се два стиха „Божанствене комедије” Дантеа Алигијерија, настале почетком 14. века, односе на једног од тадашњих српских владара које не помиње именом, али, највероватније, мисли се на краља Милутина. Набрајајући владаре којима неће бити спасене душе, Данте у XIX певању поглавља „Рај”, у 140. и 141. стиху, пева:

„Ли си conеscеranno, е quеl ди Расциа

Chе мал ха висто или цонио ди Венигиа...”

„А са њима и онај из Рашке (Србије),

који је лоше употребио калупе Венеције...”

Дуго се, у популарно писаним чланцима, сматрало да је Данте српског краља лишио милости спасења душе због фалсификовања млетачких динара. Данте је, заправо, само бранио млетачку економију и тежњу Венеције да свој новац наметне по европским пијацама као основну меру вредности. Наиме, сребрни динари веома су личили на млетачке динаре, тзв. матапане, како по изгледу (са аверса Христос на престолу, а с реверса краљ и светитељ који му предаје заставу), тако и по тежини и квалитету сребра. Млетачки и српски динари разликовали су се, заправо, само по имену и титули владара (и српски динари имали су латинични и латински натпис), а како је у то време огроман део популације био неписмен, та разлика је била скоро неприметна и њима је било свеједно да ли на новцу пише српски „rеx” или млетачки „dux”. Српски динари су крајем 13. века постали конкуренција и озбиљна претња млетачким динарима, па су у Дубровнику и по далматинским градовима почели да потискују млетачки новац. Због тога је Венеција донела одлуку да се сви српски динари обавезно мењају за млетачке и да се потом претопе.

Тековине рата

По завршетку Другог светског рата, нова власт уводи валутну реформу, то јест ради замену окупацијског новца и издаје серију новчаница с натписом Демократска Федеративна Југославија, штампане у Москви.

Ђорђе Андрејевић Кун, сликар и графичар, револуционар и шпански борац, био је аутор цртежа новчаница које је првих година после Другог светског рата потписала Народна банка Југославије. Главни мотив на аверсу је биста партизана из полупрофила с пушком о левом рамену. Ове новчанице су припремане на острву Вис, а цртежи су, пошто их је одобрио Јосип Броз Тито, пренети на штампање у Москву, у Државни завод за израду новчаница.

Тито с грешком

Нико није слутио када је 1985. године изашла из штампарије да ће крупна, папирната новчаница од 5.000 тадашњих динара с ликом Јосипа Броза Тита бити једна од ретких која ће и након што је југословенски динар сахрањен - остати жива.

У нумизматичким збиркама је има и данас, али у историју није ушла као вредна новчаница, него као „роба с грешком”. После свих контрола које је та прва и највећа новчаница из нове серије прошла, из ковнице је изашла као фелерична јер је, уз Титов лик и годину његовог рођења 1892, као година смрти, уместо 1980, грешком уписана година 1930!

Према подацима с новчанице, на дан њеног издавања, Тито је био мртав већ више од пола века, иако је од његове смрти тада било прошло тек пет година. Од 14 милиона штампаних новчаница, само четири одсто је било с грешком, то јест чак 560.000! Новчаница с Титовим ликом и са и те како видљивом грешком у бившој држави ипак није била повучена.

500.000.000.000

Онда је наступио период хиперинфлације. Продукција новчаница у то време је готово несагледива, а петсто милијарди динара с ликом Јована Јовановића Змаја из 1993. новчаница је с највећом номиналном вредношћу у Србији, али и међу највећима у свету. После овог периода почела је емисија новог динара.

Централна банка од 2003. носи назив Народна банка Србије и тада почиње да издаје новчанице и кованице с новим грбом банке.

У оптицају су данас новчанице у апоенима од 10, 20, 50, 100, 200, 500, 1.000, 2.000 и 5.000 динара, као и кованице од динар, два, пет, 10 и 20. На новчаницама су представљене знамените личности, док су на авансу кованица изгравирани манастири и зграда Владе Србије.

Најлепша српска новчаница

Народна банка Краљевине Југославије, чији је тадашњи гувернер био Игњат Ј. Бајлони, поверила је нашем великом сликару Паји Јовановићу задатак да наслика нацрт једне историјски значајне новчанице. У питању је једна од најлепших новчаница у историји нумизматике, у апоену од 1.000 динара, која је почела да се штампа 1931. године у Заводу за израду папирног новца у Топчидеру.

Први пут на папирном новцу нашао се тада лик познате жене - краљице Марије Карађорђевић. До тада су се могле видети само персонификоване женске фигуре. Техничке припреме и рецензије за новчаницу Паја Јовановић урадио је у атељеу у Паризу, а за ово дело користио је скице и студије које је радио између 1925. и 1927. године.

Издала ју је Народна банка Краљевине Југославије 1931. године, а на њеном лицу доминира лик Марије Карађорђевић, на воденом жигу је лик краља Александра Првог Карађорђевића, а лево је орао у узлету.

Натпис на тој страни је на ћирилици. На реверсу, то јест позадини новчанице, представљене су две женске фигуре, од којих једна држи сноп жита, а друга грб и мач и с те стране је натпис изведен латиницом.

Српски сликар био је богато награђен од Народне банке за израду овог нацрта, са чак 100.000 динара, што је у оно време био много већи хонорар од хонорара који су добијали наши познати уметници који су дизајнирали.

Када је тачно овај апоен престао да се штампа, није познато, али је сигурно да у оптицају није био дуже од једне и по деценије, јер је сав предратни новац након рата престао да се користи.

Колико је ова новчаница била пожељна, говори и податак да су два мушкарца која су је фалсификовала осуђена на дугогодишњу робију 1937. године. И нису једини. Чак 17 пута је то пошло за руком другим фалсификаторима, а само два пута је успешно фалсификована.

Последња новчаница издата у Краљевини Југославији пре окупације вредела је 500 динара и носила је датум рођења малолетног краља Петра II Карађорђевића.

курир