ПРВО ИШЧЕЗАВА ГЛАД, А ПОСЛЕДЊИ ОСТАЈЕ СЛУХ Ево шта се дешава с телом у последњим минутима живота

Уместо да се фокусира на оно што се дешава након смрти, амерички лекар James L. Hallenbeck провео је године проучавајући шта се дешава у последњим тренуцима живота. Његова истраживања открила су тачан редослед у којем се осећања гасе.

Hallenbeck, професор на Универзитету Стенфорд и аутор бројних медицинских књига, укључујући и „Перспективе палијативне неге“, истражује важност квалитетне бриге за пацијенте на крају живота. Он верује да је кључно да лекари разумеју све аспекте овог кратког периода пре смрти, укључујући губитак људских чула.

Prema Hallenbeck-овим сазнањима, прво осећање које нестаје како се смрт приближава јесте глад или апетит. Физиолошки, тело препознаје да више неће моћи да апсорбује хранљиве материје из хране, нити ће их требати у блиској будућности. Такође, неки сматрају да је психолошки разлог за губитак апетита припрема за „следеће путовање“.

Након што апетит нестане, осећај дехидрације и жеђ такође ишчезавају. Иако блиски људи или лекари могу нудити воду као утеху, она више није неопходна јер тело успорава и припрема се за престанак функције.

Тело, ум и душа су дубоко повезани, али на тешко разумљив начин. Када се особа приближи смрти, често губи способност говора, иако физички апарат за говор и даље функционише. Мозак престаје да шаље сигнале потребне за говор, што Hallenbeck види као облик отпуштања кроз прекид комуникације са живима.

Након губитка способности говора, вид почиње да се губи. Призори постају мутни, а светлост постаје слабија. Многи умирући виде различите ствари пре смрти – неки виде живописне халуцинације, неки вољене који су преминули, а неки само боје које их вуку напред.

Убрзо након губитка вида, осећаји додира нестају. То значи да умирући више не осећају додир вољених особа, иако физичко држање руке може пружити утеху у последњим тренуцима.

Слух је често последње чуло које нестаје. Чак и када особа не може пити, говорити или додиривати, вероватно је да још увек може чути. Неки верују да слух остаје како би се омогућило изговарање последњих речи или певање песме пре одласка.

Док постоје препознатљиве фазе умирања, осећај смрти може варирати од особе до особе. Медицинска подршка може учинити смрт сигурнијом и удобнијом, смањујући страх од краја који долази за све нас. За многе, последњих неколико дана живота обележава „активно умирање“, брз пад енергије и све дуже спавање.

Они који су преживели срчани застој често описују изузетна искуства у свом несвесном стању, са светлима која делују „стварније од стварног“, што стручњаци повезују са изненадним отпуштањем неурохемикалија у мозгу.

Већина умирућих користи лекове како би била мирна, али несвесност је природна фаза умирања. Како срце слаби, крвни притисак опада, кожа се хлади и нокти постају тамни. Периоди немира и конфузије могу се појавити због смањеног рада унутрашњих органа.

Истраживања показују да људи ближи смрти још увек реагују на звуке у просторији, иако није јасно колико могу разумети музику или гласове. Како мозак прелази у фазу умирања, различити делови мозга се узбуђују, а визуелни систем може узроковати виђење светла.

Дисање у последњим тренуцима постаје све плиће и спорије, са завршним удисајем пре него што срце престане да куца због недостатка кисеоника.