ПСИХОЛОШКИЊА ИЗ ЧАЧКА ОТКРИВА ДА НЕЖНИЈИ ПОЛ ЧЕСТО КРЕЋЕ НА ТЕРАПИЈУ У СРЕДЊИМ ГОДИНАМА Иза многих жена које делују способно и независно, често се, крије тиха туга и осећај празнине

Вечита дилема, која вековима окупира мушку радозналост, женске тишине и друштвена преиспитивања. Од филозофа и песника, до научника и психолога, одговор се и даље тражи.

Психолог и психотерапеут из Чачка, Ана Милетић Миловановић, подсећа да је чак и Фројд, отац психоанализе, једном изјавио: „Шта жене желе?“ и никада није пронашао коначан одговор.

- То је пре свега потреба да се осећа заштићено, зашушкано, да то потомство које би требало да створи са партнером буде на неки начин обезбеђено, што значи да она може да се ослони на њега. И наравно, то имамо у сваком архетипу, у свим бајкама, митовима он је тај који је храбар, који је спасава, који убија змајеве, који ствара, води је у свој замак“, објашњава Ана.

Она истиче да се исти обрасци могу видети и у животињском свету, где мужјаци показују снагу или граде гнезда како би обезбедили сигурност женкама  инстинкт који је дубоко усађен и у човеку.

- Постоји та универзална потреба жене да се осећа безбедно, заштићено, зашушкано. Чак су нека истраживања показала да оног момента када се жена тако осећа у вези, њој расте естроген, опада тестостерон, а мушкарцу који се налази у тој заштитничкој улози - расте тестостерон, опада естроген.“

Када тај баланс изостане, долази до дисбаланса који може да утиче и на понашање и на физичко здравље жене. Тако долазимо до појаве тзв. „џангризаве“ жене, која се, како каже Ана, често ствара када јој расте тестостероне, јер се не осећа ни задовољно, ни сигурно, ни емоционално подржано.

Она се осврће и на познати клише у партнерским односима – питање: „Шта ти је?“ и одговор „Ништа ми није.“

- То нас доводи до оних подсвесних слојева до тога шта жена заправо верује да љубав јесте. Врло често жена има идеју: Ако ме воли, он ће знати шта је мени потребно! Очекује се да, када се уда, њему порасте орган за читање мисли. Ако се то не деси, жена се осећа невољено, затвара се и не комуницира отворено, те и долази до проблема.“

Иза многих жена које делују снажно, способно и независно, често се, каже Ана, крије тиха туга и осећај празнине.

- Такве жене често долазе на психотерапију у средњим годинама. Оне које су биле и мама и хранитељ и стуб породице, једног дана се суоче са тиме да партнер одлази, јер жели жену, љубавницу, неког ко није преузео све улоге. А она остаје да се пита шта је урадила погрешно. У међувремену је заборавила себе, негирала своје потребе и жеље, и то врло често води до психосоматских обољења, јер када негирамо себе, тешко да можемо остати здрави“, закључује Ана Милетић Миловановић.

Жене желе љубав, нежност, сигурност, разумевање, али и слободу да буду оно што јесу, без потребе да стално доказују снагу. У савременом свету у којем се улоге преплићу и очекивања мењају, можда је кључно питање: Да ли знамо да слушамо и да чујемо једни друге? Одговор лежи, као и увек, негде између срца и тишине.

РИНА