„За њих смо и мајка и отац!“ У МАНАСТИРУ СВЕТА ПЕТКА ИЗВОРСКА монахиње свакодневно чувају, лече и ВОЛЕ ДЕЦУ коју су други заборавили!

"Од првих дана постојао је узајамни присни однос између монахиња и штићеница, радосно-тужни однос једноставне, најискреније љубави. Имајући заједничку покровитељку и заштитницу Свету Петку, много пута у искушењима и невољама уверивши се да се Светитељка налази на челу овог Дома и да о њему непрестано брине. И монахиње и штићенице осећају, често људима необјашњиву, радост што су баш ту, заједно, пружајући једне другима безрезервну љубав, бригу и духовну утеху", наводи се на сајту манастира Света Петка Изворска у Извору.

Манастир Света Петка Изворска на реци Грзи настао је пре 1398. године када је читав овај део Поморавља био центар монашког испосничког живота. Постоји више прича о томе како је манастир настао.

Према једном извору, манастир Света Петка је из 13. века и задужбина је краља Милутина, подигнут је између 1271 – 1321. године. Према другом предању, у питању је задужбина Стефана Мусића, сестрића кнеза Лазара, који је вероватно изградио када је после Косовске битке његов брат од ујака деспот Стефан Лазаревић градио манастир Манасију.

Према трећем извору, манастир је настао за време владавине књегиње Милице, одмах након Косовског боја. Када је путовала у Цариград код свог зета султана Бајазита, да би оправдала сина од клевета, молила га је да јој да и мошти Преподобне Параскеве, да их из Видина пренесе у Србију. По доласку у своју земљу мошти Свете Петке почивале су у селу Извор, на путу до Љубостиње, тадашње задужбине књегиње Милице.

У манастиру Свете Петке Изворске налазе се честица Часног крста и честица моштију Преподобне матере Параскеве.

"Сестре су прале веш, ложиле пећ целу ноћ"

Када је игуманија Јерфимија дошла у манастир Свете Петке у Извору 1942. године, Комесаријат за избеглице доделио је манастиру тридесеторо избегличке деце на чување, која су боравила у том здању све до 1945. године. О деци су бринуле монахиње, а након рата игуманија Јефимија одлучила је да у дом прихвати децу ометену у развоју, на трајну негу и чување.

Првих 20 година дом је био смештен при манастирском конаку. Сестре су слате у болницу на медицинске курсеве, а у дом су долазили лекари како би научили моханиње да укажу основну медицинску помоћ деци.

Бригу о штићеницама водиле су монахиње, од којих су по четири стално биле дежурне. "То су биле најтеже године. Вешернице није било, сестре су ручно прале веш, а често су по целу ноћ ложиле пећ, да би што више веша осушиле. Собе за смештај болесница су биле претесне. Али ипак је владала беспрекорна чистоћа. Полагала се велика пажња о физичкој нези деце, о њиховом здравственом стању, као и о васпитачком раду са појединим девојчицама лакше ометеним у развоју, које су од монахиња училе неке лакше кућне послове...".

Године 2006. обележено је 40 година од оснивања Дома у новој згради односно 60 година од оснивања првог Дома при манастиру.

"Ви када видите сестре, видите у њима благост, видите лепоту, дивоту, као да су то њихова деца"

Штићенице дома укључују се у богослужбени живот манастира, у зависности од свог здравственог стања, а поједине знају богослужбене песме и на Светој литургију примају причешће. Оне које нису у стању да буду на литургију, причешћују се у самом дому.

Прича о Дому за незбринуту децу ометену о развоју јесте прича о истинској хуманости и љубави, али поједине приче имају и овакву позадину: "Дешавало се да родитељи донесу децу у Дом, и више се за њих не интересују", наводи се на сајту манастира.

Има срећом и другачијих прича па породица посећује штићенице Дома, где су жене са посебним потребама стекле истински дом.

Кола српских сестара из земље и региона пружило је раније ове године помоћ овом Дому, где се сада налази 80 штићеница.

“Ви када видите те сестре доле, ви видите у њима благост, видите лепоту, дивоту, као да су то њихова деца. Е, то је оно богатство које ћу ја понети из овог дома“, рекал је за РТС Мира Станковић Ћирковић, председница Сабора Кола српских сестара.