БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ - Моровић (1) Пет мостова, три цркве, две реке и једна тврђава
Пролазећи ауто-путем Београд–Загреб увек ми је пажњу привлачио торањ цркве у Моровићу, који се промаљао изнад крошњи дрвећа.
Овога пута имао сам задовољство и да на два точка обиђем ово село које је, по мом мишљењу село са најлепшом географијом у Војводини. Налази се на ушћу реке Студве у Босут, две реке надвисују три челична моста који изгледају као у америчким филмовима; три цркве, калварија, два гробља, старе куће, ловиште, остаци средњовековне тврђаве... Поред поменута три моста у атару села налазе се још два - један који преко старог корита Студве води ка Војној установи Моровић и други којим ауто-пут Београд–Загреб прелази преко Босута.
Римокатоличка црква Свете Марије чији се торањ види са ауто-пута налази се са леве цесте, одмах на уласку у село и гледа у Босут. Саграђена је током 13. века и налази се на самом улазу у Моровић. Представља једну од најстаријих сакралних грађевина у Срему и својом архитектуром подсећа на Фрањевачки самостан у Бачу или француске средњовековне цркве. На њој се јасно могу уочити две градитељске фазе које су стилски везане за романско, односно готско архитектонско наслеђе. Црква је у неколико наврата поправљана (највећи радови су изведени током 18. века, након турског уништавања), тако да су данас њени најстарији делови светилиште са полукружном апсидом и романски обрађени прозорски оквири.
Постоје бројне легенде о настанку ове цркве. Према једној њу је подигла деспотица Јелена, супруга Стефана Штиљановића. То је било када је он отишао у рат, а она подигла ову црквицу у жељи да измоли од Богородице срећан повратак мужа. Она је била католикиња па је црква била благословљена по католичком обреду. По другој легенди црквицу је подигао чак сам деспот Штиљановић, а опет неки кажу да је њен градитељ Иван Моровић. Канонска визитација из 1729. године чак наводи да је цркву подигао угарски краљ Стефан.
Порекло имена Моровић у науци још није разјашњено. У првобитном облику Моровић се јавља као Марот, а у средњем веку се чак и једна племићка породица назива Де Марот. У историографији се налазе трагови да је Стеван Моровић са нешто војске и 32 фамилије дошао преко Босне. Ратнички расположен према Турцима, стиче симпатије ондашње Угарске. С краја 13. века постоји сачувана једна дародавница у којој се помиње Стеван Моровић, чији је један син добио на поклон нека имања у Вуковској жупанији, а касније и покровитељство над бенедиктинским манастиром у Манђелосу, а други је полагао заклетву у Моровићу поводом једног судског спора. Тадашњу тврђаву обновио је или саградио бан Јован Моровић 1332. године. У 14. веку породица Моровић имала је готово неограничену власт и стекла огромно богатство. Припадала је најугледнијој властели у некадашњој Вуковској и Сремској жупанији, а центар њене моћи у западном Срему представљао је град Моровић. У борби против Турака нарочито се истакао феудалац Иван Моровић – бан Вуковске и Сремске жупаније. Највећи пораз нанео је турској војсци код Манђелоса.
Град на ушћу Студве у Босут, чији су остаци и до данас сачувани, затвара четвороугаоник како се види на старим картама, био је опкољен водом са свих страна с обзиром да је Студва каналом кроз Лучицу била везана са Босутом. Од 1451. Моровић се налази у рукама деспота Ђурађа Бранковића.
Угарски краљ Матија Корвин борави 1484. неколико дана у Моровићу и над градом преузима власт, а тврђаву предаје у посед своме сину Ивану Корвину. Штит Славоније, како су неки тада називали Моровић, доживљава време свог највећег средњовековног сјаја. Тврђави Моровић у то време припада 69 насељених места у Срему и Славонији. Слабљењем угарске власти Моровић прелази у руке деспота Стевана Штиљановића.
Заборављени остаци тврђаве у Моровићу
Тврђава Моровић је средњовековно утврђење и сматра се да је грађена после 1332. по налогу мачванског бана Јована Маротија. Кратко време била је у поседу деспота Ђурђа Бранковића, а онда прелази у угарске руке, до доласка Турака.
Основа утврђења је трапезаста, грађена од опеке. На сачуваним угловима, окренутим Босуту, нема кула, док према Вајгеловој карти из 1699. пред утврђењем се виде два канала са мостовима и кулама које су вероватно постојале на друга два угла. Бедемски зидови, дебљине око 2 метра, очувани су у висини 2-2,5 метра, са делимично видљивим спољним ојачањима. Изван утврђења налази се црква посвећена Светој Марији, са звоником чији су отвори урађени у облику крстообразних пушкарница. Око цркве је касносредњовековно гробље.
Тврђава Моровић је запустела после турских освајања и до сада нису вршена ни археолошка ни архитектонска истраживања. Ако не знате да је овде постојала могло би да се деси да је и не приметите. Остаци њених бедема најбоље се виде са обале Босута поред пута који води до православног гробља.
1529. године Турци су срушили и последњи отпор и заузели Моровић као последње упориште у Срему. На челу турских одреда који су ушли у Моровић био је Ибрахим паша. Славни турски путописац Евлија Челебија пише да су Турци у Моровићу сместили сталну војничку посаду, али је у граду наставило да живи и хришћанско становништво. Он каже да је овај град по канону војводлук у Сремском санџаку. То је био кадилук у рангу кадилука 150 акчи. Имао је много башти, у граду се налазио заповедник тврђаве и 50 људи градске посаде. Изван тврђаве било је 200 импозантних и одличних даском покривених кућа. Из градске тврђаве у ту варош се долази преко два дрвена моста, који су се лако уклањала и исто тако постављала…
На овом месту за седам дана читајте наставак репортаже из Моровића: о занимљивим детаљима историје села након ослобођења од Турака крајем 17. века па до Првог светског рата и распада Аустроугарске, мостовима на Босуту и Студви, Железничкој станици, римокатоличкој Цркви Светог Рока са калваријом као и Српској православној цркви Свете Богородице.