РЕЗОН: Нови Сад није авлија него заједничка кућа

Покојни Брана Петровић писао је својевремено о скривачима памети. Има међу организаторима блокада оних који су памет толико добро сакрили да не могу да је нађу. Само неко ко није упућен у историју Новог Сада, и не живи дух новосадске толеранције, може у мултиетничком Петроварадину организовати акцију „Марш из моје авлије”, и нападати суграђане у мирној шетњи. 

Реч авлија и забране кретања се у Новом Саду не користе пуних 309 година. Да су питали било ког истинског гарија, он би им рекао да је на Текијама, које су, за све Новосађане део Петроварадина и Новог Сада, 1716. Хабзбуршка монархија победила и протерала Османско царство. И да од тада почиње економски и цивилизацијски успон Петроварадина, Војводине и Новог Сада.

Уочи битке на Текијама, наш град је био насеље са педесетак породица. Али од свог настанка је баштинио вредности европске цивилизације. У Новом Саду се од 1694, кад су никле прве куће, а поготово након победе на Текијама преферира реч двориште. То је приватни простор око куће, и не односи се на јавне површине, који ми Новосађани зовемо кеј, шеталиште, тротоар или улица. Новосађани од 1716, а поготово од 1748. сматрају да је јавни простор место које под једнаким условима припада свима. И да ниједан појединац, нити група грађана, ма колико била неосновано уображана, сматрајући себе вишом класом, не може ускратити боравак на улици другим грађанима. 

Новосађани који уместо авлије, имају дворишта, и разликују их од res public јавних ствари, пре више од 300 година установили су институције да решавају њихове спорове. И неспоразуме. Њима никада ни на крај памети није пало да опонентима забране да мисле и да се крећу. Новосађани су сада жртве једног броја људи, који три века након ослобођења од турских варварских правила, желе да им насилно забране да се слободно крећу својим градом. И који ту своју нецивилизацијску намеру проглашавају борбом за слободу. То би Луис Морган или Франц Боас дефинисали као ортодоксно дивљаштво!

Сви који траже слободу за себе морају се запитати колико су спремни да поштују слободу других. Ја вам не спорим право да будете против. Да блокаду прогласите за политички програм. Али усред читаве своје блокардерске филозофије будите људи. Не нападајте друге док мирно шетају. На испиту је ваша интелектуална и људска зрелост. Не можете насиље инаугурисати у демократску вредност. Одлучите, воде ли вас предцивилизацијски нагони, или бриљантни разум, на који се позивате? 

Цивилизација је период кад су људи одлучили да не робују страстима, него да се воде разумом. Разум је граница између порока и врлине. Ништа се не може узвисити унижавањем другога, ако оно само по себи није изузетно. Завирите у најскривеније кутке свог мозга, и запитајте се да ли је кидисање на људе који другачије мисле, примерено онима који за себе држе да су најбољи грађани Србије? 

У логици је свака премиса могућа док се не докаже неистинитом. Никог не можете придобити шиканирањем. Нити претњама. Или, можда ви не желите да их придобијете? Већ да их ућуткате! Или им забраните да постоје! Шта год да је, не може се убројати у цивилизоване замисли. Чак ни по законима природног права, ниједном човеку није датa слобода да малтретира и понижава другог. 

Мил би рекао да се демократски ум разликује од недемократског по томе што у својој супериорној свеобухватности може да прихвати било које друго мишљење, а да се не одрекне било чега што сматра вредним. 

- Цивилизовано друштво захтева од грађана да покажу и практикују стрпљење у јавним стварима. Њихове страсти могу бити превише насилне, или њихов лични понос превише захтеван, да би се одрекли приватних сукоба и препустили законима освету за своје стварне или наводне неправде - пише Мил. 

Учтиви политички дијалог је једини исправан образац понашања. Разаберите шта је право, извидите међу собом шта је добро. Не може се ходати по дну пропасти. Хоћете ли осудити 2/3 Србије да бисте себе оправдали? Сетите се јеванђеља. Не беру се смокве с трња, нити се грожђе бере с трновитог грма.

Робујете химери бесплодне таштине. Из ничега ништа не настаје. Мржња не рађа љубав. Презрење не доноси наклоност. Загледајте се искрено у своја срца. Преиспитајте себе јесте ли своје суграђане, само зато што верују да је Србија на добром путу, прогласили злим и подлим злочинцима? Мрзите ли њихову децу? Спречавате ли своју децу да се играју са њиховом децом? Мислите ли да је то узвишено? Да је то одлика изузузетности? 

Пумпање нетрпељивости није средство победе, већ аутоимуна болест. Радите против себе! Сваки пристојан човек, а таквих су пуни и Нови Сад и Србија, из сваког вашег насилног перформанса чита само једно - да немате аргументе да оспорите резултате Вучићеве политике. И да су узурпација и надмено самовлашће једино чему сте посвећени. И привржени. То нису вредности којима вреди веровати! 

Милорад Бојовић

Аутор је стручњак за односе с јавношћу