ПРЕМИНУЛА ЛЕГЕНДА СРПСКОГ СПОРТА СЛАВКО ОБАДОВ Освајач олимпијске медаље, професор Униврзитета у Новом Саду

Легендарни српски џудиста Славко Обадов, преминуо је у 77. години живота, а тужне вести потврдила је његова породица.

Обадов је био један од најуспешнијих џудиста у историји југословенског спорта и први освајач олимпијске медаље за џудо репрезентацију Југославије. Рођен је 12. јула 1948. године у Земуну, а у каријери је освојио преко 80 одличја.

На Олимпијским играма у Монтреалу 1976. године освојио је бронзану медаљу и на тај начин исписао најлепше странице историје.

За спортску каријеру дугу 58 година и допринос овом спорту добитник је више награда и признања, међу којима су најзначајнија: два пута Спартакова награда, Мајска републичка награда за животно дело, Октобарска награда, Повеља града Новог Сада, три златне значке СОФК Југославије и сребрна значком ФИЛА. Четири пута је проглашаван спортистом града Новог Сада, а 1973. године за спортисту Војводине. Џудо савез Југославије га је више пута проглашавао за најбољег џудисту у држави. Носилац је националног признања Републике Србије.

Након завршетка Више школе уписује и завршава Факултет за физичку културу и спорт у Новом Саду и магистарске студије на истом факултету. Као професор извео је преко 150 дипломаца на основним студијама, 11 магистара и два докторанта. Током двадесетогодишњег едукативног и научног рада објавио је самостално и као коаутор преко 120 научних радова, три универзитетска уџбеника и четири монографије.

У импозантној каријери, бележи три учешћа на Олимпијским играма 1972, 1976 и 1980. године. Непредвидиве животне околности начиниле су његов пут још динамичнијим и додавши томе веома ране успехе на спортском плану, несумњиво да су беспрекорно залагање и упорност били окосница и гарант пробоја међу најбоље на свету у овом спорту.

Својовремено је говорио о успесима које је постигао, а текст о његовој каријери може се пронаћи на порталу "Олимпијскимузеј.рс" и ми његове речи преносимо у целости.

„Прве Олимпијске игре на којима сам био одржане су 1972. године у Минхену. Ово су биле прве званичне Игре у џудо спорту (1964. године у Токију џудо је био спорт на проби). Да би спреман дочекао ово такмичење, иако сам био спортиста аматер, одлучио сам да напустим посао мајстора аутомеханичара и да се посветим само припремама за ово такмичење. Родитељи, пре свих отац, нису хтели да дозволе такав потез, јер нам је породица живела у скромним материјалним условима, а за добре припреме је требало доста средстава, што ми нисмо имали. Тада сам био у озбиљној љубавној вези, те сам решио да се оженим у 21. години и одем у изнајмљену скромну гарсоњеру и започнем ризично преживљавање. Уз то, тренирао сам и по три пута дневно. Супруга, која је тек завршила средњу школу, била је пореклом из Титела, села у Бачкој, чији су родитељи били земљорадници. Да бисмо некако преживели, супруга је сваке суботе и недеље одлазила кући у посету родитељима и наравно, сваки пут доносила већу количину хране. Њени родитељи нису баш радо прихватили да им је зет врхунски спортиста, који само путује по свету, борави по хотелима и туче се по струњачама, али су живели у нади да ће и то брзо проћи.

Припреме за одлазак на Олимпијске игре у Минхену су биле веома напорне, али је сва моја срећа била у чињеници да сам већи део времена проводио на припремама, док је супруга била често код родитеља. Оно што ме је највише бринуло је била чињеница да смо баш у време одржавања Игара, чекали принову. Најлепшу вест, да сам постао отац, добио сам на Играма 11. септембра 1972. године. То је за мене била најсјајнија ноћ, коју су, поред моје Жење, окитили златним медаљама рукометаши Југославије и боксер Мате Парлов. Посебно сам био срећан што ми је у то време као новинар, најлепшу вест послао мој кум Мирослав Антић, познати дечији песник. Мика је добио право да мојој, тек рођеној ћерки да име, које је кум искористио и назвао је прелепим именом Жења.

Посебно ми је остало у незаборавном сећању атмосфера у Олимпијском селу, услови живота, као и дружење са многим највећим спортским именима. Највећу част сам доживео када ми се пружила прилика да седим у друштву и разговарам са Џони Вајс Милером, Абебе Бекилом или Вилмом Рудолф, аии највећи утисак на мене је оставио Џеси Овенс.

Иако смо имали добре услове за припреме, од услова за тренирање, исхране и смештаја, услове које смо имали у Олимпијском селу ретко сам пре боравка тамо могао имати. Фасцинирала ме је чињеница да где год да смо се окренули могли смо да видимо апарате, у којима је била кока-кола, спрајт, фанта и други освежавајући сокови, које смо могли да пијемо колико и кад хоћемо. Чоколадицама и прелепим кексима нисмо могли да се надивимо. Такође, први пут сам се у свом животу срео са неким врстама воћа, пре свих: папаја, манго, авокадо, киви, урме и друго. Банане, које смо могли да купимо код куће су биле доста скупе и нисмо могли да их једемо колико хоћемо. Често сам говорио благо Африканцима да могу да једу банане, колико хоће. Сада смо доживели и ми да можемо да једемо банане и остало воће колико хоћемо. Иако сам на такмичењу прошао три кола, пораз од совјетског такмичара Гоголаурија зауставио ме је у жељи да освојим медаљу. Завршио сам такмичење на седмом месту, док је Гоголаурин освојио бронзану медаљу. Већ тада сам себи рекао да следећи пут мора да буде боље и да могу и ја исто као Гоголаурин чак и до медаље.

Након четири године и много више такмичарског и тренажног искуства учествовао сам 1976. годиине у Монтреалу на својим другим Олимпијским играма. Припреме за ово такмичење биле су много дуже, теже и садржајније од припрема за претходне Игре. Само завршне припреме су трајале у комаду седам месеци. Почели смо 3.јануара те године, да бисмо последњи део припрема, око месец дана, провели на самом месту такмичења у Монтреалу, где је био период временске и остале адаптације. Овако дуге, напорне и захтевне припреме нсмо никада до тада имали и по први пут су се појављивали периоди психолошке нестабилности и раздражљивости, јер толико дуг период одсуства од породице неки су веома тешко подносили. Срећом, једино сам ја био у брачној вези и са дететом, док су Жувела Горан и Радомир Ковачевић били озбиљни кандидати и који су након ових Игара упловили у брачне воде.

Упркос томе што сам био у фантастичној форми за Олимпијске игре у Монтреалу, жреб ми уопште није био наклоњен. Анализом жребне листе и могућности са којим бих се противником могао састати извео сам оријентациони закључак. У првој борби за противника сам извукао Детлев Улча, такмичара из Источне Немачке, који је био јуниорски првак Европе и сениорски првак света. У другом колу, по реалној процени, требало је да се састанем са Пољаком Адам Адамчиком, актуелним сениорским прваком Европе. Треће коло је по проценама тренера и мојих другова, за мене било кључно и најтеже, јер за могућег противника бих могао да добијем Брајан Џекса, једног од најбољих такмичара у средњој категорији на свету. Џекс је био вишеструки првак Европе и освајач више медаља на првенствима света. Са претходних Олимијских игара Џекс је освајач бронзане медаље. Када сам видео жреб, у себи сам тихо рекао, Мили Боже, зашто ме казни оваквим жребом. Уколико бих победио Џекса, за улазак у финале састао бих се са Валер Двојниковим, совјетским такмичарем који је био актуелни вицешампион света. У оваквој ситуацији нисам ни размишљао о финалној борби, него сам се потајно надао, да ли бих можда могао доћи до репесажних борби и покушати да се борим за бронзану медаљу. Тада бих у репесажу за противника могао да имам шпанског борца де Фрутоса или турског Јошинара. Борба са било којим од њих не би ми представљала велики проблем, јер су обојица били моје муштерије које сам редовно побеђивао. Оваква моја размишљања као да је сам Бог слушао и у потпуности ми испунио жеље. Након победа над Улчом, Адамчиком и Џексом, изгубио сам борбу за улазак у финале против Двојникова. На реду је била борба против де Фрутоса за бронзану медаљу. Наравно, овакву шансу нисам могао никако да пропустим и убедљивом победом сам постао први џудиста из Југославије, а такође из Југоисточне Европе који је освојио олимпијску медаљу.

Припремајући се за такмичење, које је требало да се одржи 28. јула 1976. године, догодила се једна анегдота. Скоро сви спортисти који се такмиче на највећим спортским смотрама имају одређену количину сујеверја, односно неразумна веровања да ће им се испунити одређене жеје и очекивања уколико имају уз себе одређене њима срећне предмете или непосредно пред такмичење ураде неки покрет или радњу. Наравно, и ја сам пре изласка на струњачу имао свој краћи ритуал, који се састојао од једне краће вежбе. То је подразумевало да из великог раскораченог става одем горњим делом тела у дубоки претклон, тако да челом неколико пута додирнем татами. Вероватно ми је овај кратки, увежбани ритуал, више пута помогао да утврдим да ли сам добро разгибан и припремљен за борбу. Међутим, претходно вече пре него што ћу отићи на спавање, пожелео сам да одем до суседне собе, у којој су спавали Иван Фргић, претходног дана освајач сребрне олимпијске медаље и његов цимер Момир Петковић, златни олимпијски шампион у рвању грчко-римским стилом. Хтео сам само да дотакнем, видим и помилујем медаље не би ли део шампионске среће прешао мало и на мене. Ни један ни други нису били у соби, јер су добили дозволу од нашег олимпијског руководства да оду на некоико дана код мајке Момира Петковића у посету. Ниисам их затекао у соби и ја сам тада учинио један гест, за који сам у том тренутку поверовао да ми сутра може донети макар део потребне среће. Узео сам јастук са кревета Момира Петковића, са вером да ћу се сутра боље борити и имати више среће уколико ноћ преспавам ослоњен главом на јастук олимпијског шампиона. Вероватно и та мала сујеверна психолошка сугестија ми је помогла да верујем да ће и следеће вече на том јастуку спавати још један спортиста, који ће око врата носити олимпијску медаљу. Ову тајну сам дуго чувао, али сам је на крају признао.

Након што сам тог 28. јула освојио олимпијску медаљу и прошао сву процедуру антидопинг контроле, од превелике среће што сам испунио тако велики сан и освојио медаљу, требало је да одемо у олимпијско село, где је већ била припремљена конференција за штампу и где је велики број новинара био спреман да поставља, за мене некад неразумна питања. Међутим ја сам без престанка плакао од превелике среће и размишљања, Како је то примила моја жена, моји родитељи, клупски и остали спортски другови? Веома брзо сам схватио да ја не могу тако уплакан отићи на у конференцију. Неки ће сигурно рећи, види џудисте, момчину, јуначину, само плаче! А мени је тада било само до плакања, изливања суза радосница. У том моменту, оптерећен превеликим емоцијама, чврсто сам стиснуо медаљу у руци, истрчао из спортске хале и наставио да трчим улицама Монтреала. Наравно, сво време уз обимне сузе. Те вечери конференција за новинаре није одржана и нова је заказана за 10 сати наредног јутра. Тренер и моји другови нису знали где сам и шта је са мном, а ја сам трчао и плакао од среће и сам са собом се радовао. Кроз главу су ми пролазиле разне мисли, а највише како сам успео да освојим ову медаљу, коју сам и даље чврсто стезао у руци.

Дани опуштања након освојене медаље били су прелепи, а ја победнички важан. Медаљу нисам скидао са врата и стално сам је носио испод мајице. Желео сам многима да се похвалим и да што више видим остала такмичења. Гледао сам уживо победничку трку кубанског атлетичара Алберта Хуан Торена, који је напросто пролетео 800 метара. Желео сам да посматрам и југословенске спортске хероје. Пре свих, кануисту Матију Љубека, али и боксера, мог суграђанина Тадију Качара, који се следећих дана борио у финалној борби. Одлазаћи на финални меч Тадије Качара, тада сам доживео још једну анегдоту.

Видео сам да се на једном делу трибине окупља већа група новинара, блицеви севају, а публика се гура да види нешто занимљиво. Моја знатижеља није одолела и ја сам се убрзо нашао на месту догађаја. На трибинама је седео, нико други него мој спортски идол, боксерски великан Мухамед Али. Друштво му је правио познати филмски глумац Тели Савалас. Јако обезбеђење чувало је да не могу сви до Алија, међутим ја сам жарко желео да стиснем шаку таквој спортској величини као што је он. Извадио сам медаљу испод мајице и држао је десном руком у висини лица. Како су све олимпијске медаље исте, а из ког спорта је освојена писало је на ободу медаље, величине 3 милиметара. Са тако уздигнутом медаљом дошао сам без проблема до Мухамеда Алија, који ми је стиснуо руку, мислећи ваљда да је честитао успех неком боксеру,

Одлазак на своје треће Олимпијске игре у Москви 1980. године, биле су за мене најтеже. Иако сам имао веома богато такмичарско искуство од преко 13 година. Још од 1968. године и освајања своје прве европске медаље, као и неколико претходних година, када сам буквално владао Европом у својој тежинској категорији, највећи проблем су ми представљале многобројне повреде и више хируршких интервенција, чак пет на оба колена. Међутим, никада се нисам предавао, још упорније сам тренирао и веровао да могу да се попнем на највишу степеницу Оимпијског постоља. Припреме за ове Игре су за мене представљале највеће оптерећење. Фактори као што су истрошеност организма, дуга одсуства од куће и породице, превелико психолошко оптерећење које је на мене стављано, обзиром да сам најискуснији и у одличној физичкој, техничкој и функционалној форми и жељан да се коначно домогнем те најсјајније медаље. На овим Играма сам, такође, имао две победе, али ми се десио исти случај као на претходна два такмичења. Александар Јацкијевич ме је зауставио и на овим Играма сам заузео осмо место. Био је одличан борац, петоструки првак Европе, али сам га ја годину дана раније зауставио на првенству Европе у борби за улазак у финале он је имао велики мотив да освоји олимпијску медаљу да наплати прошлогодишњи дуг.

На крају, када рекапитулирам своје учешће на три Олимпијска турнира, имао сам једанест борби, од којих сам осам пута изашао као победник, а три пута поражен, и сва три од совјетских бораца. Ипак, највећа ми је част што сам за југословенски џудо спорт освојио прву олимпијску медаљу. Такође сам поносан и на чињеницу да сам први грађанин и спортиста Новог Сада, који је у индивидуалном спорту освојио олимпијску медаљу.”

Kurir sport / Olimpijskimuzej.rs