МИСЛИТЕ ДА СТЕ ДОБАР САГОВОРНИК? Ових седам навика показује супротно!

Аустралијски аутор и оснивач портала „Hack Spirit” Лаклан Браун дуго се питао зашто су неки разговори толико фрустрирајући. Тек када је, како каже, дубље закорачио у свет психологије, схватио је да се све своди на обрасце – теме које откривају много више о саговорнику него што он сам мисли.

У раду с различитим људима – писцима, академицима, предузетницима – Браун је увидео да се одређене теме понављају управо код особа које не развијају своје емоционалне и интелектуалне капацитете. Оне нису нужно лоше, али начин и учесталост с којом се јављају могу бити показатељ површности у комуникацији.

У наставку открива седам тема које најчешће указују на мањак дубине у разговору – и како да их препознате код себе или других. 

1. Трач

Сви смо понекад склони трачевима. Али ако разговори редовно почињу и завршавају причом о другима, то може бити знак да избегавамо праве теме.

Психолози сматрају да је претерано оговарање често начин да се успостави повезаност без напора – без размишљања, без емоционалне дубине. Такви разговори могу деловати безазлено, али дугорочно стварају токсичну атмосферу и нарушавају односе.

Паметни и емпатични људи обично бирају теме које стимулишу размишљање, уместо да причају о туђим животима.

2. Константно жаљење

Сви имамо лоше дане, али ако разговор с неким увек има тон кукњаве – о послу, времену, животу – то исцрпљује и саговорника и самог говорника.

Браун подсећа на речи психолога Роберта Холдена: „Чувајте се зависности од будућности – идеје да је срећа у следећем послу, следећем партнеру, следећем месту. Док год мислите да је срећа негде другде, никада неће бити ту где сте.”

Непрестано жаљење, каже Браун, открива неспособност да ценимо садашњи тренутак. Уместо тога, вреди разговоре усмерити ка решењима, захвалности и ономе што можемо променити.

3. Причање само о себи

Сви волимо да поделимо нешто о свом животу, али ако свака тема заврши нашом причом – време је за саморефлексију.

Браун наводи пример пријатеља који је умео да разговор претвори у монолог о сопственим успесима. У почетку је то деловало инспиративно, али убрзо је постало заморно.

Превише причања о себи, каже он, не значи самопоуздање, већ мањак емоционалне интелигенције – неспособност да се заиста чује и разуме други. Баланс између говора и слушања кључан је за квалитетну комуникацију.

4. Опсесија материјалним стварима

„Људи с мањом емоционалном зрелошћу често истичу оно што поседују”, каже Браун.

То може бити ауто, гардероба, најновији телефон... Иако наизглед безазлено, истраживања показују да особе које често причају о новцу и стварима заправо имају ниже самопоуздање и мање су задовољне својим животом. Материјалне ствари тада постају начин да се прикрије осећај празнине. Права вредност, додаје Браун, не мери се оним што имамо, већ оним о чему умемо да разговарамо.

5. Негативно причање о другима

Ово превазилази обичан трач – реч је о умањивању туђих вредности и истицању мана.

Браун се присећа колеге који је у свакој реченици проналазио нешто лоше у другима. Такви разговори не само да су тешки, већ су и показатељ недостатка емоционалне интелигенције. Зрели људи знају да конструктивна критика није исто што и огорченост – и да је подршка другима далеко моћнија од критике.

6. Теорије завере

Сви волимо добру мистерију, али опсесивно бављење теоријама завере често указује на недостатак критичког мишљења. Браун наводи пријатеља који је могао сатима да прича о „скривеним истинама” и „тајним плановима”. У почетку занимљиво, али убрзо исцрпљујуће.

Веровање у такве приче, каже он, често произлази из потребе да се пронађе ред у хаосу – али то истовремено показује мањак логичког размишљања и спремности да се суочимо са чињеницама.

7. Избегавање дубоких тема

Парадоксално, многи људи беже од озбиљних, емотивних разговора – као да им је непријатно да се отворе.

Али избегавање искрених тема о емоцијама, страховима, вредностима и животним искуствима често је знак несигурности, а не стабилности. Права интелигенција и емоционална зрелост огледају се у способности да говоримо о стварима које нису лаке — о ономе што нас покреће, боли, мења. Свако од нас понекад упадне у разговоре који су површни, испуњени жаљењем или трачевима. Кључ је у томе да их препознамо и покушамо да их преобликујемо.

„Свесност је први корак”, закључује Браун. „Кад постанемо свесни како причамо, постајемо и бољи саговорници — а тиме и бољи људи.”