ФЕСТИВАЛ СЕЋАЊА У СУБОТИЦИ Филм, култура и снага женског гласа
Суботица је овог октобра још једном показала да се култура сећања не чува само кроз архиве и уџбенике, већ и кроз уметност, филм и гласове оних који су деценијама били потиснути.
Фестивал сећања, одржан 17. и 18. октобра у Арт биоскопу „Лифка“, претворио је град у живу мапу историје, у којој посебно место заузима истраживачки и уметнички рад Сандре Иршевић, наше дописнице из Суботице.
Сандра Иршевић, новинарка, теоретичарка медија, дигитална уметница и докторанткиња уметничких студија, представила је у оквиру фестивала свој уметнички докторски рад кроз промоцију три кратка документарна филма, који чине окосницу њеног истраживања о буњевачкој култури сећања и улози жена у њеном очувању. Филмови „Скулптуре које су оживеле“ (2025), „Сликарка Ангелина Мачковић (1883–1966)“ (2024) и „Мара Ђорђевић Малагурска (1894–1971)“ (2021) осветљавају три важне фигуре и три различите димензије женског стваралаштва — од митолошких слојева до интелектуалног ангажмана.
Њено уметничко истраживање окупљено је на сајту www.bunjevke.ecofeminizam.com, који функционише као дигитални простор културе сећања и савремене уметничке праксе. Кроз фотографије, видео, архивску грађу и ауторске текстове, Иршевић гради мост између прошлости и садашњости, повезујући родну историју, локални идентитет и екофеминистичку теорију.
„За мене је екофеминизам борба за људска права,“ истакла је Иршевић током мастер-класа „Култура сећања – Екофеминизам и Буњевке“, одржаног другог дана фестивала.
„Буњевачка култура је кроз векове опстајала захваљујући женској солидарности и свакодневним праксама жена. Те праксе нису биле само културне, већ и еколошке. Оне су чувале заједницу, земљу и језик, и кроз то су чувале себе“, каже Иршевић.
Ова изјава прецизно описује суштину њеног рада. Екофеминизам у њеној интерпретацији није апстрактна теоријска категорија, већ жива веза између друштвеног ангажмана и културе. Иршевић у свом уметничком докторату истражује како Буњевке кроз уметност, писменост и интелектуални рад обликују локални културни простор, често без признања које заслужују. Њени филмови функционишу као архив и као уметнички чин, истовремено документујући и интерпретирајући женско наслеђе.
Програм фестивала пажљиво је градио историјски оквир. Првог дана посетиоци су присуствовали полагању венца на бисту Александра Лифке, изложби карикатура „Монолит“ Дарка Ковачевића, предавању Александра Ердељановића о првим српским филмовима и пројекцији историјских филмских остварења. Другог дана, фокус је био на женској меморији и улози Буњевки у очувању идентитета. Управо ту је рад Сандре Иршевић дошао до изражаја и то не као успутна тачка програма, већ као централни садржај који је отворио важно питање: како жене својим свакодневним праксама и уметничким деловањем обликују колективну свест заједнице.
У филму „Сликарка Ангелина Мачковић“, Иршевић пажљиво реконструше живот уметнице која је стварала у време великих друштвених промена, чувајући кроз сликарство идентитет и ликовно наслеђе Буњеваца. Филм о Мари Ђорђевић Малагурској осветљава улогу жене интелектуалке и раднице која је својим јавним деловањем утицала на образовање и културу региона. А у најновијем филму, одвосно видео-арту „Скулптуре које су оживеле“, уметница повезује митолошки имагинариј женских фигура са савременим питањима идентитета и отпора.
Фестивал сећања у част Александра Лифке
Фестивал сећања отворен је у петак 17. октобра у Арт биоскопу „Александар Лифка“, полагањем венаца и сећањем на пионира кинематографије Александра Лифку. У оквиру програма отворена је изложба карикатура „Монолит“ Дарка Ковачевића, а потом је Александар Ердељановић одржао предавање о најстаријим српским и балканским филмовима. Приказан је филм „Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа“ из 1911. године, а затим документарни филм „Глумчина“ о Зорану Радмиловићу. У суботу је публика имала прилику да погледа и документарни филм Дејана Мркића „Летња позорница Палић“. На крају редакција „Дневника“ је добила захвалницу јер прати Фестивал сећања.
Фестивал сећања није само културни догађај, већ и простор друштвене рефлексије. У том контексту, уметнички докторат Сандре Иршевић показује како дигитална уметничка инсталација и документарни филм могу постати инструменти културе сећања. Њени радови нису тек пуки записи, већ активни чинови културног чувања, кроз које Буњевке добијају видљивост у историји која их је често гурала у фусноте.
„Култура сећања није само чување прошлости. Она је борба за садашњост и будућност,“ рекла је Иршевић. „Када говоримо о Буњевкама, говоримо о женама које су чувале језик, земљу и заједницу, често невидљиве и потцењене. Мој рад је покушај да им дам простор који заслужују, и да покажем колико је њихово наслеђе важно за нас данас.“
Суботица је кроз овај фестивал показала колико локална историја може да постане простор дијалога и оснаживања. Рад Сандре Иршевић заузима важно место у тој причи, не само као уметнички допринос, већ као озбиљно истраживачко дело које повезује теорију, праксу и заједницу. Њени филмови и дигитални пројекат чине корак ка томе да се гласови Буњевки не чују само на фестивалима, већ да постану део трајног културног памћења.