ГОДИШЊИ ОДМОР ДО КРАЈА ГОДИНЕ - ПРАВО ИЛИ ОБАВЕЗА? Ево шта каже закон о томе

Одговор на ова питања даје члан 73. Закона о раду, који јасно прописује правила о коришћењу годишњег одмора у деловима.

Тумачећи прописе адвокат Бранислав Вјештица у разговору за Бизнис.рс каже да годишњи одмор може да се користи једнократно или у два или више делова, али уз ограничење.

„Ако запослени одлучи да одмор подели, први део мора трајати најмање две радне недеље непрекидно и мора бити искоришћен током текуће календарске године. Другим речима, запослени који планира да свој одмор користи у више наврата мора да искористи минимум две радне недеље до 31. децембра 2025. године, док преостали део може да пренесе и искористи најкасније до 30. јуна 2026. године”, каже Вјештица.

Закон, дакле, не оставља могућност да се први део годишњег одмора из једне године користи у следећој, осим у посебним случајевима. Једини изузетак односи се на запослене који су током године били одсутни због породиљског одсуства, неге детета или посебне неге детета – њима је омогућено да свој неискоришћени одмор користе до 30. јуна наредне године.

„Иако закон прописује рокове, начин коришћења одмора у деловима препуштен је договору између запосленог и послодавца. По правилу, запослени има право да годишњи одмор користи у два дела, осим ако се са послодавцем не договори да га користи у више краћих целина”, наводи наш саговорник.

Запослени је дужан да послодавцу поднесе захтев за коришћење годишњег одмора, како би послодавац могао да планира процес рада и замене током одсуства.

„Међутим, чак и ако запослени не поднесе захтев, послодавац је дужан да му омогући коришћење годишњег одмора, јер је реч о законском праву, а не о привилегији. Послодавац мора да донесе Решење о коришћењу годишњег одмора, које служи као доказ да је запосленом омогућено коришћење тог права. Ова одлука се чува у персоналном досијеу запосленог и има важну улогу у евентуалним инспекцијским контролама”, појашњава прописе адвокат.

Осим формалног решења, послодавци су обавезни да у евиденцији о присуству на раду, такозваном карнету, тачно означе дане и сате када је запослени био одсутан због годишњег одмора. Такође, у месечном обрачуну зараде приказују се сати одсуства и одговарајућа накнада зараде за време коришћења одмора.

„Правила о годишњем одмору нису само административна формалност. Њихова суштина је да обезбеде право запосленог на одмор, опоравак и приватни живот. Законом је прописано да се запослени не може одрећи свог годишњег одмора, нити му послодавац може ускратити то право због пословних потреба”, каже Бранислав Вјештица.

Законски минимум за пун годишњи одмор у Србији износи 20 радних дана, односно четири радне недеље. Ово право може да користи свако ко је у радном односу, без обзира на то да ли је запослен са пуним или непуним радним временом и да ли је запослен на неодређено или одређено време.

Иако је одређен законски минимум, дешава се и да радници користе мање слободних дана од прописаног минимума. Како је раније објаснио председник Центра за достојанствен рад и научни сарадник Института за радно право из Београда Марио Рељановић, и то може да буде по закону.

„Могуће је да неко има право на сразмеран годишњи одмор, који је краћи од пуног. Закон предвиђа две такве ситуације: у години у којој се запослио и у години у којој запосленом престаје радни однос. Сразмерни годишњи одмор значи да ће имати право на онолико слободних дана колико је радио у току те календарске године. На пример, ако неко има право на пун годишњи одмор од 20 дана, а запосли се 1. јула, на крају те године ће имати право 10 дана јер је радио само половину године”, објаснио је Рељановић.

У судској пракси је развијен још један принцип када неко има право на сразмеран годишњи одмор, а то је – када користи право на плаћено или неплаћено одсуство током године у дужем трајању. Годишњи одмор је „одмор од рада“ код послодавца, а ако нема рада нема ни разлога да се за време које није радио запослени „награди“ годишњим одмором. Рецимо, ако неко има право на 20 дана годишњег одмора, али током године проведе шест месеци на неплаћеном одсуству, послодавац има право да му умањи (преполови) трајање годишњег одмора.

„У другим околностима, када запослени редовно ради током целе године, не постоји законит начин да му се умањи укупно трајање годишњег одмора испод 20 радних дана. Ако неко користи само две недеље одмора током године у којој је стекао право на годишњи одмор, има право да у наредној календарској години, односно до 30. јуна искористи остатак”, навео је Рељановић.