(ФОТО, ВИДЕО) ОНИ СУ ЧУВАРИ ЦРНОГ ЗЛАТА: Последњи ћумурџија западне Србије одржава готово ЗАБОРАВЉЕНИ ЗАНАТ
ИВАЊИЦА: Ћумурџијски занат, данас стар и готово заборављен, некада је био један од најважнијих послова у брдско-планинским крајевима западне Србије.
Ћумурџије су биле мајстори који су од дрвета стварали угаљ, који су многи називали „црним златом села“, јер се без њега некада није могло ни грејати, ни ковати, ни кувати.
Тај занат захтевао је велико знање, стрпљење и осећај за природу, будући да се угаљ добијао искључиво помоћу ватре и земље, без икаквих машина и технологије.
Данас, када је ћумур готово нестао из свакодневног живота, овај занат остаје важан сведок времена у коме су руке и огањ стварали основу живота на селу.
Један од ретких који и даље чува ту традицију је Момчило Вратоњић из ивањичког села Лиса, једини у свом селу који још увек пали ћумурану и наставља породичну традицију дугу више од пола века.
„Ова моја ћумурана постоји више од 50 година. Мој отац се бавио ћумурџијским занатом и користио је ову исту, а после смо наставили брат и ја. Данас је користи и његов син. Поседујемо доста шуме, али много дрва и купујемо“, прича Момчило, црн од дима, али поносан што још уме да „створи ћумур“.
Како објашњава, тајна квалитетног ћумура је у дрвету.
„Дрва треба сећи много раније, да се осуше, јер је ћумур најбољи од сувих дрва. Од сирових буде ситан, тешко се пали и тежи је на килограм. Кад су сува и нису трула, то је идеалан ћумур за роштиљ, нема варница, нема прштања. Од једног метра дрва може да се добије осам до десет џакова ћумура, али све зависи од сувоће дрва. Најбољи је од тврдог дрвета граба, букве, дрена, клена или младе храстовине“, објашњава Момчило.
Процес прављења ћумура је дуготрајан и захтеван.
„Направи се роштиљ доле на дну да може да пролази ваздух, па се сложи дрво, најпре око пола количине, а касније се додаје.Ту се сложи од 50 до 55 одсто дрвета, па се доадаје остатак. Кад дрва сагоревају, ћумур се слаже и пада доле, а дрва се слажу док се не напуни ћумуром. Све то траје од четири до десет дана, зависи од времена и влажности дрвета. Најбрже сам радио за четири дана од сувих дрва и када је лепо Кад се ћумурана охлади, сипа се око 200 литара воде да се спречи самозапаљење. Ако се не пази, може да се запали и кућа и магацин“, прича овај мајстор, који из искуства зна сваку фазу тог посла.
Каже да ћумурану није тешко подићи, али јесте скупо.
„За њу треба око 2.000 цигли, креч, песак, цемент, вентили и горњи отвор који ми зовемо „уста”. Све то кошта око 2.000 евра. Може да се исплати ако се ради стално, али је рад огроман. Ћумур је данас овде код нас на лицу места око 850 динара по џаку, а тона дрвета је 50 евра. Тешко се уклапа, а најгори део је вађење ћумура, то је најпрљавији посао који постоји. Овај занат јесте исплатив, али мора да серади нон стоп, захтева заиста доста рада“, признаје Момчило.
Иако се данас све ређе може видети дим ћумуране како се диже изнад шума западне Србије, сваки пламен који још гори ујима чува успомену на време када се од дрвета стварала топлина и снага за живот.
Ћумурџијски занат је симбол истрајности, знања и поштовања према природи.
Сваки преостали мајстор ћумура данас је чувар једне епохе у којој се огањ није гасио лако, а вредност човека мерила његовим рукама и радом.