ПЛАНИНАРЕЊЕ ЈЕ НАЧИН ЖИВОТА Како је Иса Планић освојио све највише врхове Србије и света СРПСКА ЗАСТАВА НА МОНТ ЕВЕРЕСТУ

Често ћете чути од планинара да ће рећи „Планинарење није нешто што радим, то је оно ко јесам!”, што смо и сами имали прилике на неки начин да чујемо од председника Планинарског савеза Србије Исе Планића, који је „освојио” све високе планинске врхове Србије, али и оне највише светске планинске колосе, вековима сматране као недостижне. Како каже за „Дневник”, данас може рећи да се попео на пет врхова виших од 8.000 метара, као и на 15 врхова виших од 5.000 метара, а планине које је он, као једини из Србије испењао, су Броуд Пик, затим Гашербрум 1 и 2. Српску заставу однео је и на Монт Еверест, а све је почело још осамдесетих година. 

- У планинарству имате много дисциплина, неке су примерене младим људима као што је пењање на природној стени, алпанизам, или планинско трчање, али људи временом пређу на поље спортске рекреације, и на оне активности које захтевају више издржљивост, него снагу, као што је високогорско пењање, где се и добри резултати постижу између 30 и 40 година. Географ сам по струци, и током студија сам интензивно почео да планинарим, јер ми се учинило да је то добар начин да се знање стекне и продуби, те и да свој професионални ангажман у школи учиним интересантнијим, али и свој живот занимљивијим. Завршио сам и алпинистички курс, почео затим да пешачим на фрушкогорским маратонима, а једном сам чак био на стази од 81 километар и био други. Тада сам почео да бележим добре резултате, и тако сам дошао до алпинизма – рекао је Планић. 

„Географ сам по струци, и током студија сам интензивно почео да планинарим, јер ми се учинило да је то добар начин  да се знање стекне и продуби”

Учланио се потом у Планинарски клуб „Железничар” у Новом Саду, у жељи да нешто ново види, научи, али и буде у добром друштву, а када је ушао у алпинизам, кренуо је са мање захтевним теренима. 

- Прво сам се пео по Овчарско – кабларској клисури, а касније су дошле високе планине, па сам се тако прво попео на Триглав, затим на највиши врх Балкана у Бугарској, планина Мусала на 2.925 метара надморске висине, а попео сам и највишу грчку планину Олимп. Онда су ме позвали на националну експедицију на Арарат, највиши врх Турске, и попео сам се на више од 5.000 метара. Те 2000. године је ретко ко ишао тамо. Одмах након тога сам се устремио на највиши врх Русије Елбрус на Кавказу, и који је виши од 5.000 метара надморске висине – прича наш саговорник. 

Планинарење је узело маха, те је следећи освојени светски врх био Аконкагва,  највиши врх Јужне Америке, који се налази на у планинском ланцу Анди у Аргентини, висине 6.960 метара. Тако је и Монт Еверест дошао сам по себи. Помислио је каже, да може да га „освоји” након Аконкагве, и тако је на позив Планинарског савеза Војводине решио да то учини, и „покори” највиши светски врх.

- Може се рећи да сам први Србин који је однео српску заставу на Монт Еверест и јесам био први са те северне, кинеске стране. Пројекат „Еверест” трајао је, чини ми се 74 дана. Захтеван је и сложен био то изазов, и сећам се да сам само због тврде чоколаде сломио бар два зуба на тој планини. Предходиле су наравно припреме, а моје су трајале и више од 10 година. Кренуо сам од Фрушке горе, па на врх Србије, на врх Балкана, па на врх Европе, затим Америке, па сам се тек онда усудио да се устремим на Хималаје на 8.000 метара, па тек онда на Еверест. Једна поступност је просто неопхдона у оваквој активности. С обзиром на то да смо се пењали на врхове од 8.000 метара, тренинзи су најпре били усмерени на аеробне способности, како би се поднели услови висине. Ми смо били комплетна екипа из Војводине, тим са дна Панонског мора, и сад одједном треба да изађеш на 8.000 метара и то прилагођавање великој надморској висини био је један од највећих изазова за нас, војвођанске планинаре – истиче Планић. 

Пре самог Монт Евереста, прво су се планинари пењали до 14. највишег врха на свету - Шишапангме, који се налази у Тибетанском аутономном региону Кине, и њен врх процењује се на 8.027 метара надморске висине, а на крају су и врхови Монт Евереста деловали недостижно, све док их људска воља ипак није освојила. 

- Следећи пројекат је био К2 на Каракоруму и у оквиру тог пројекта сам пењао неколико врхова виших од 8.000 метара. То је други највиши врх на свету који се налази у планинском венцу Каракорум, на граници Пакистана и Кине. Били смо толико припремљени, да мени лично ово планинарење није представљало проблем. Нико га до тада није испењао, но нажалост нисмо ни ми, јер је тада мој колега Дрен Мандић настрадао. Када је он пао, вратили смо се до њега, а остали смо 400 метара до врха – присећа се овог трагичног догађаја Исо Планић. 

Каракорум је иначе познат као планински ланац са највец́ом концентрацијом врхова виших од 8.000 метара, укључујуц́и и К2, који је због своје тежине и опасности добио надимак „Дивља планина”.

- Гашербрум 1 је најтежи планински врх који сам испењао, такође познат као Скривени врх или К5, 11. највиши врх на свету. Део је масива Гашербрум у ланцу Каракорум, на граници Пакистана и Кине. Ишли смо у једној експедицији на два врха, од 8.000 метара, Гашербрум 2 и  Гашербрум 1. Прелазили смо глечер, а у ком има нешто мање од 167 пукотина у једном правцу. Тамо је и Горан Ферлан упао у пукотину, ухватила нас је и мећава... То је за мене био највећи изазов – рекао је Планић, додавши да је било ситуација када је због експедиција прекидао радни стаж. 

Све експедиције су уг-лавном сами морали да финанисрају, а Исо каже да само дозвола за успон на Монт Еверест ових дана износи више од 10.000 евра по особи. Но он нема још пуно личних амбиција, осим да посети Килиманџаро. 

- Као планинари Србије, волео бих да попнемо К2 и Нанга Парбат у Пакистану у ланцу Хималаја. То су још два врха виша од 8.000 метара која недостају у нашој колекцији. А Исо Планић машта да се бави планинарењем онолико колико му то здравље буде дозвољавало – каже нам алпиниста, додавши да му је животни пројекат да направе Музеј планинарства у Србији, јер је штета да га наша земља нема.