„НОВИ ЖИВОТ“ ИЗБРИСАН СА ЛИЦА ЗЕМЉЕ, АЛИ НЕ И ИЗ СЕЋАЊА Драго Крагуљ и данас обилази салаш кога нема
Дотрајала конструкција водоторња који штрчи у питомој ковиљској равници, два до три километра удаљен од Дунава, и комади цигала и бетона које трактори орући земљу избаце ујесен на површину, једини су показатељ да су на том простору постојали некакви облици живота.
Овде није реч о неком археолошком налазу већ о остацима пољопривредног добра које је након велике поплаве 1965. године полако почело да нестаје са земље и данас само постоји у сећањима оних који су живели на том имању или на неки други начин имали додира са њим.
– Цела моја породица, отац и мајка са седморо деце, осмо им се родило овде, дошла је 1950. године из Босне на имање карловачке Земљорадничке задруге „Нови живот”, која је формирана, коју годину пре, на патријаршијском земљишту на левој обали Дунава, на ковиљској старни – прича Драго Крагуљ звани Штука из Сремских Карловаца.
– Био је то последњи круг колонизације. Ја сам тад имао четири године. Био сам мали, али доста тога сам запамтио. Сместили су нас у школску зграду док нису одредили који стан можемо да користимо, а тата је распоређен да храни телад. Затекли смо тамо већ раднике са породицама, попут Фрање Корпаша и Ђуре Комарца. Нама, деци, је било лепо на том салашу. Играли смо се до миле воље, трчали по прашини и блату до поласка у школу, али су зато одрасли радили од јутра до вечери. Чизме у пролећи обују, у јесен скину. И никуд не иду. Као у Немачкој. Али је било лепо кад дође Први мај…Онда сви изађу, крече се ораји, па све сија. Било је два реда топола кроз које се излазило на долму. Милина…
По Крагуљевим речима, задруга је била врло добро организована. Имала је два агронома – Душана Мијатовића и Пају Павловића, као и ветеринара. На економији је било 40 станова и исто толико породица, а свака је у просеку имала по четири члана, у неким и више. О шталама за краве, коње, свиње и овце да се не говори. Овце је чувао Пера Павловић, звани Перкан, познати карловачки гајдаш, који би суботом и недељом, када су екскурзије, увек на истом месту, на Стражилову свирао.
– Било је то право мало село. Имали смо и продавницу коју су држали Петар Радојев Кокин и његова жена Љубица. Испрва на салашу није било струје. Када је дошла, почели су се куповати радио апарати, пуштала музика…За мене су откровење били дочеци Нове године. Био сам у четвртом или петом разреду, па нисам знао зашто они то раде. Одрасли се дотарају, дође хармоникаш из Ковиља, и целу ноћ у школи траје весеље. Имали смо чак и корзо, и, наравно, организовану наставу – каже Крагуљ.
На салашу је отворено истурено одељење карловачке Основне школе „23. октобар”. Радило је четворо учитеља. Били су то Стана Крстић, Милан Табаков, Славица Селаковић и Миодраг Михајловић. Након четвртог разреда деца су настављала школовање у матичној школи у Карловцима. А до Карловаца ишли су преко Дунава – скелом.
– Ишао сам од салаша бициклом до скеле. Пера Ципела са салаша радио је на скели. Био је Ром. Само пева и тера скелу. На обали је Ђура Вендика из Карловаца држао кафану, а пре њега неки Мажија из Ковиља. Пошто сам волео да пораним, дођем први до кафане, почистим лишће и добијем клакер да попијем. Ако нема много народа, онда Пера не тера скелу, него нас превезе чамцем. Кад не научим нешто, користио сам скелу као изговор да ме пусте раније са часова и тако избегнем пропитивање – каже Штука.
Момци са салаша би, по Крагуљевој причи, завршавали курсеве за трактористе у Шангају и Будисаву, и после радили на имању, уколико га нису напуштали из других разлога када стасају. Каже да су на салашу владали ред и дисциплина, које су и деца морала да поштују. Строго им је било забрањено да беру воће и поврће, а у супротном њихови родитељи су прозивани и сносили последице. Једном су се дрзнули да украду бостан, али их је одмах ухватио Пера Ципела.
Свако јутро је са салаша „ишло” млеко у Карловце. И не само млеко, него и сво поврће. Како је сазревало у повртњаку тако је пласирано у Карловце. Уредно запаковано у плетене корпе, а млеко у алуминијумске канте.
– Мој брат Марко је возио запрежна кола и ја сам знао да пођем са њим кад идем у прву смену у школу. Поврће и млеко истоварани су испред задруге која је била у центру, где је биоскоп био. Ишло се стражњом страном, па кроз двориште, где је била велика шупа покривена трском. Вишак се носио у Нови Сад или у Шангај – прича Драго Крагуљ.
Његов отац 1963. купује кућу у Улици Дока у Сремским Карловцима и био је то почетак краја њиховог живота у Ковиљском риту. Драго је пре тога отишао да изучава занат, уследио је одлазак у војску, па запослење у карловачкој Агротехни у којој је провео цео радни век, па се и убрзо и оженио, и услед свега, ретко одлазио на салаш.
Од Архангелова до задруге
Економије у Ковиљском риту сећа се и мр Бошко Брзић, рођени Ковиљчанин, који је као ђак Учитељске школе у Карловцима долазио са наставником ликовног Евгенијем Геном Кнежевићем да црта домаће животиње. „Ту је својевремено постојало патријаршијско пољопривредно имање по имену Архангелово, јер је земљиште било у црквеном власништву. После Другог светског рата основана је сељачка радна задруга Нови живот у Карловцима, која је функционисала у Ковиљском риту. На Архангелову је постојао водоторањ на чијем врху је био базен с водом”, каже Брзић. Пре гашења, „Нови живот” прелази у руке ковиљске Земљорадничке задруге, по директиви с виших нивоа власти, уз образложење да је ближи Ковиљу, а и ради отплате дуга. Али, није дуго опстала. После поплаве 1965. дефинитивно престаје да постоји.
– Салаш је почео да се растаче 1965. када је Дунав пробио долму. Ја тада нисам знао, али он је већ био у губитку. И онда сам рекао себи: „Шта ћу ја сад тамо?” Дуже време нисам ишао и кад су ми рекли да се руши, променио сам одлуку и отишао. Кад сам стигао, имао сам шта да видим – пола салаша нема. Онда ми је већ било жао. После тога сам одлазио сваке године, јер је остало још неколико људи који се нису одселили. Сваки пут кад одем, видим да се нека кућа допола срушила и како тракторима односе цигле у Ковиљ … – прича са сетом у гласу Драго Крагуљ.
Временом од четрдесетак кућа и ко зна колико штала, само је торањ остао. И дан-данас само он постоји. Драго и сада, на прагу осамдесете године, на исти начин, чамцем преко Дунава, а онда бициклом оде на место где је био салаш. Уколико је то лети, убере по који ринглов, што као дете није смео на имању, обиђе водоторањ и уверивши се да и даље стоји његов потпис на торњу, врати се кући ...
Забрањено је преузимање текста или дела текста без навођења аутора и наше медијске куће, у виду живог линка који води ка оригиналном садржају. Свако кршење овог правила третираће се као повреда ауторских права.