ДАНАС СЕ ОБЕЛЕЖАВА 107 ГОДИНА ОД ПРИСАЈЕДИЊЕЊА ВОЈВОДИНЕ КРАЉЕВИНИ СРБИЈИ Победила је жеља за животом у заједници са Србијом
На Великој народној скупштини Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, одржаној пре 107 година, 25. новембра 1918. године у Новом Саду проглашено присаједињење тих региона Краљевини Србији.
Тај догађај имао је велики историјски значај. Тиме је окончана власт Аустроугарске, а народи у Бачкој, Банату и Барањи искористили су право на самоопредељење и изразили жељу да живе у заједници са Србијом. Био је то важан корак и у стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, односно прве заједничке јужнословенске државе. Присаједињење је допринело стабилизацији северних граница државе и учврстило вековне културне и националне везе народа у покрајини са Србијом.
У Новом Саду се окупило 757 посланика из 211 општина Баната, Бачке и Барање (највише Срба – 578, затим 84 Буњевца, 62 Словака, 21 Русин, три Шокца, два Хрвата, али и шест Немаца и један Мађар), међу њима и седам жена
После пробоја Солунског фронта и капитулације Бугарске, уследио је и преврат у Угарској. Аустроугарска монархија се крајем октобра 1918. године распала, а 3. новембра и капитулирала, што је пружило Србима Војвођанима могућност да јавно изразе своја дуго потискивана национална осећања. У Новом Саду српски политичари и родољуби су почели да се окупљају и организовано да делују већ почетком јесени 1918. године. Међу њима је покренуто питање формирања одбора који би по слому Аустроугарске преузео власт у граду и из руку мађарске управе. После пропасти Аустроугарске монархије у октобру 1918. године, регионе Банат, Бачку и Барању заузела је војска Краљевине Србије, а фактичку управу над тим подручјима преузели су локални војвођански Срби.
Присаједињење је допринело стабилизацији северних граница државе и учврстило вековне културне и националне везе народа
у покрајини са Србијом
Ослобођење Бачке, Баната и Барање створило је услове да народ изабере представнике за Велику народну скупштину, која је две седмице касније, 25. новембра, у Новом Саду донела историјску одлуку о присаједињењу тих региона Краљевини Србији. Када је сазрела одлука да се организује Народна скупштина, новосадски одбор, који је имао улогу средишње управе и на чијем челу се налазио Јаша Томић, вођа Српске народне радикалне странке у Војводини, расписао је проглас за сазив Народне скупштине Срба, Буњеваца и осталих Словена у Војводини за 25. новембар 1918. године преко гласила „Српски лист“. Одбор је, између осталог, имао за циљ да припреми и организује изјашњавање српског и словенског живља о свом будућем статусу. Право гласа су добили сви пунолетни Срби и остали Словени, укључујући и жене.
На дан 25. новембра 1918. године у Новом Саду се окупило 757 посланика из 211 општина Баната, Бачке и Барање (највише Срба – 578, затим 84 Буњевца, 62 Словака, 21 Русин, три Шокца, два Хрвата, али и шест Немаца и Мађар), међу њима и седам жена, што није било уобичајено за оно доба. Пошто је завршено конституисање Скупштине, председавање је преузео др Игњат Павлас, који је најавио Јашу Томића, председника СНО Нови Сад, као подносиоца главне одлуке. Јаша Томић се најпре краћим говором обратио овом историјском скупу, а потом је прочитао одлуке Скупштине. Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи донела је акламацијом одлуку о отцепљењу од Угарске и прикључењу Србији и изразила очекивање да ће доћи до стварања заједничке југословенске државе, те формирала Велики народни савет и Народну управу као органе власти на простору Баната, Бачке и Барање.
Седам жена с правом гласа
Право гласа имало је и седам жена, што је за оно време био преседан у Европи, пошто су на тлу Старог континента такво право имале само Енглескиње и Финкиње. У градовима као што су Нови Сад, Панчево и Суботица на зборовима су изгласане жене за посланице Велике народне скупштине: Милица Томић (Нови Сад), Марија Јовановић (Панчево), Анастасија Манојловић, Олга Станковић, Марија Малагурски, Катица Рајшић и Манда Сударевић (Суботица).
Захваљујући вештини српске дипломатије и вољи великих сила окупљених на Конференцији мира у Паризу, већина војвођанских села и вароши чији су представници 25. новембра 1918. године изразили жељу да живе у сопственој националној држави нашла се унутар Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (ван њених граница остали су источни Банат и север Барање). Тако је у одајама Тријанонског дворца коначно завршен процес присаједињења Војводине Србији, чији је симбол и најзначајнији датум – 25. новембар.
Забрањено је преузимање текста или дела текста без навођења аутора и наше медијске куће, у виду живог линка који води ка оригиналном садржају. Свако кршење овог правила третираће се као повреда ауторских права.
