КРАТАК БЛЕСАК РАВНОПРАВНОСТИ У ВОЈВОДИНИ Дан када су жене добиле право гласа – и историја их запамтила

Ови редови били су објављени у новинама, током прве половине новембра 1918. године, и то у „Српском листу” и „Слободи”. На овај начин позвани су сви грађани – и грађанке – ондашње Војводине да се изјасне о припајању Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији. 

Тог чувеног 25. новембра сазвана је Велика народна скупштина у Новом Саду на којој је изгласано присаједињење, при чему је право гласа имало седам посланица: Милица Томић из Новог Сада, Марија Јовановић из Панчева, Магдалена Манда Сударевић, Мара Малагурски Ђорђевић, Катица Рајчић, Анастазија Манојловић и Олга Станковић из Суботице. 

За њих је, претходно, морало да да глас бар хиљаду грађана из њиховог окружења, како би се уопште нашле на Великоj народној скупштини, премда ниједна од њих на крају није била изабрана за члана Великог народног савета. На скупу је требало да буде и Савка Суботић из Новог Сада, али је она, баш тог дана преминула.

Питање положаја и улоге жене у друштву почело је да се поставља много пре 20. века. Корени женског покрета, како се најчешће наводи, сежу до Француске буржоаске револуције 1789. године, када су жене активно учествовале у револуционарним догађајима, а потом започеле организовану борбу за своја грађанска права. На нашим просторима, први облици женског организовања јављају се током друге половине 19. века, управо у Војводини.

„Све до тада, прва и једина јавна установа у коју је улазила наша жена била је црква“, наводи се у књизи Жене у парламентарном животу Војводине који је објавио Покрајински заштитник грађана. Управо на основу те публикације заснива се овај текст. Ауторка поглавља „Почеци организованог женског покрета у Војводини“, Љубица Отић, истиче да су се жене све теже мириле с тим да остану на маргинама друштвених збивања и да се њихова улога сведе на мајку, супругу и домаћицу. Оне су, како пише, почеле да „захтевају право наслеђа из брачног односа, право на школовање женске деце, оснивање женских удружења и могућност јавног деловања“. На први поглед, ти захтеви могли су изгледати преамбициозно за „тврдо друштвено орање“ ондашњег патријархалног друштва, у којем је било уобичајено становништво делити на „људе и жене“.

Први женски покрет у Војводини основан је у Новом Саду 1862. године под називом „Одбор госпођа новосадских“, који је осамнаест година касније прерастао у „Добротворну задругу Српкиња Новосаткиња“. Убрзо су покренуле и своје гласило Женски свет, чији је уредник, занимљиво, био мушкарац – Аркадије Варађанин. На другом крају Војводине, Великокикинђанке су 1872. године основале своју добротворну задругу, а две године касније то су учиниле и жене у Старом Бечеју. Новосадски Женски одбор деловао је непрекидно, а чланице су биле супруге и кћери угледних људи из политичког и културног живота, што сведочи да нису све жене имале једнаке могућности да се укључе у борбу за своја права. Ипак, управо те образованије и утицајније жене настојале су да својим деловањем помогну свим сународницама. 

Захваљујући њиховој иницијативи, 1874. године у Новом Саду је основана Виша девојачка школа, а најзаслужнија за то била је Савка Суботић – супруга Јована Суботића и сестра Јована Полита Десанчића. Слична женска удружења и добротворне задруге убрзо су почела да ничу широм Војводине – у Суботици, Вршцу, Сремској Митровици, Великом Бечкереку, Руми, Инђији, Панчеву, Сомбору и Сремским Карловцима.

Браниле су се, дакле, упорне и храбре жене, премда нису биле „намерене да заљуљају господство, или да га баш сасвим оборе.” Како је даље писало у тексту, објављеном у листу „Јавор” 1881. године: „Не! То је за сад далеко од нас, а и како бисмо сада и помислити могли, кад је ваша интелигентна снага куд и камо протежније од наше; ми хоћемо само да ви добијете боље мишљење о нами и нашим врлинама, а не, да у нами гледате само хазарткиње, накинђурене лутке и модерне Еве.”

Следећи значајан корак у еманципацији жена везује се за Милицу Томић – ћерку Светозара Милетића и супругу Јаше Томића, коју су савременици сматрали најеманципованијом женом свог доба. Вођена идејом да жене треба да се афирмишу у културно-просветној, али и у национално-политичкој сфери, она је 1911. године покренула часопис „Жена“. Управо њеним упорношћу и залагањем жене су, први пут у историји, добиле право гласа на Великој народној скупштини 1918. године. Тај кратки тренутак био је симболичан трачак наде да ће се друштво променити – и трајао је, по свему судећи, колико и сама седница.

Иако су жене у Војводини кратко уживале право гласа, постојали су бројни противници саме идеје да се жена на било који начин изједначи с мушкарцем у јавном животу. Удајом је њен положај постајао још неравноправнији, што је само додатно отежавало пут ка еманципацији. Истински замах борба за женско право гласа добија априла 1919. године, када је на оснивачком конгресу Социјалистичке радничке партије одржана Конференција жена социјалисткиња. Том приликом донета је одлука о формирању јединственог женског социјалистичког покрета Југославије.

Међутим, Видовдански устав из 1921. године, први устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, није предвидео ни пасивно бирачко право за жене. То је подстакло да се жене још снажније организују и окупе око Народног женског савеза, који је својим програмом захтевао потпуно изједначавање жена и мушкараца у приватном и радном праву – у духу онога што је носило етикету „умереног феминизма“. Временом су се и саме жене идеолошки поделиле: једне су се залагале за очување традиционалних вредности и националног идентитета, док су друге заступале прогресивне идеје, повезујући борбу за женска права са борбом против фашизма и нацизма.

Све до краја Другог светског рата жене су се бориле за пуно политичко признање, које је коначно стигло Уставом Федеративне Народне Републике Југославије, донетим 31. јануара 1946. године, када су добиле право да бирају и буду биране.

Формално, право гласа женама је признато већ 1942. године, под условом да прихватају циљеве народноослободилачке борбе, без обзира на веру или народност. Управо та идеја равноправности довела је до оснивања Антифашистичког фронта жена крајем исте године у Босанском Петровцу. У коначном збиру, еманципација жене није само борба за правну и политичку једнакост, већ за признање њене економске, моралне и интелектуалне снаге у друштву — борба која, нажалост, ни данас није у потпуности добијена.

Леа Радловачки

Пројекат „Жене Војводине које су писале историју“ реализује Дневник Војводина Пресс, а суфинасиран је из буџета Министарства информисања и телекоминијација. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.