"Никада се нико од политичара и директора није мешао у пројекат" НАСТАЛА У "НЕВРЕМЕ“ Један од ПРОСТОРНИХ РЕПЕРА НОВОГ САДА грађен у периоду инфлације, санкција и рата! НОВОСАДСКИ АРХИТЕКТА поручује: Зграда НИС-а била је испред свог времена

Пословна зграда Нафтне индустрије Србије (НИС) у Новом Саду грађена је у периоду од турбулентних десет година, од 1988. до 1998, у време распада Југославије, хиперинфлације, ратних дешавања и међународних санкција. У таквим околностима, градња објекта од око 50.000 квадратних метара није ни у једном тренутку стала. За тадашњи НИС то није била само нова пословна зграда, већ и прелазак на савременије моделе рада – од модуларне и монтажне градње до увођења рачунарских мрежа и дигиталне документације, што је за другу половину деведесетих представљало велики технолошки искорак.

О овој згради, двадесет пет година након завршетка радова, разговарали смо са Савом Форкапићем, архитектом који је био руководилац архитектонског пројекта у фази извођења. Изградњу је испратио са градилишта, а затим остатак свог радног века провео на шестом спрату овог објекта, као Руководилац сектора за архитектуру у оквиру компаније.

Како пише портал Градња, данас је у пензији и бави се цртањем и уметничком фотографијом. Током професионалне каријере радио је пре свега пројекте индустријских постројења – фабрика, пивара, винарија – а не колективно становање. „Сматрам да је индустријска градња занимљивија од стамбене“, каже за Градњу, објашњавајући да га више привлачи логика процеса и технологије него типична стамбена типологија.

Архитектонски пројекат пословне зграде НИС-а настао је на анонимном позивном конкурсу расписаном 1985. године. Победничко решење потписује ауторски тим РО „Енергопројект“ из Београда у саставу: проф. Александар Кековић, дипл. инж. арх., Зоран Жупањевац, дипл. инж. арх., Иван Пантић, дипл. инж. арх., и проф. др Сава Вукелић, конструктор.

Форкапић подсећа да је у то време постојала обавеза расписивања конкурса за све јавне објекте, а један члан жирија морао је да буде представник Друштва архитеката Новог Сада. 
То је била добра пракса која је гарантовала одређени ниво квалитета и процедуре. Нажалост, касније је укинута, каже он.

У то време постојала је обавеза расписивања конкурса за све јавне објекте, а један члан жирија морао је да буде представник Друштва архитеката Новог Сада.

Идејни и главни пројекти рађени су 1986. године према пројектном задатку инвеститора НИС–Нафтагаса из Новог Сада. Градња је званично започела 1988, а зграда је завршена и пуштена у функцију 23. октобра 1998. године – тачно на крају једне изузетно тешке деценије за друштво и привреду.

Локација је одређена оквирним урбанистичко-техничким условима, на простору омеђеном Булеваром ослобођења, Улицом Народног фронта и Подгоричком улицом, укупне површине око 1,57 хектара. Форкапић истиче да се овом зградом добија један од најлепших улазака у град. По његовом мишљењу, Булевар ослобођења је, за разлику од неких новијих праваца, колекција добре архитектуре, а НИС-ова зграда заузима кључну тачку тог потеза.

Два тракта у облику „Т“ и стаклени хол као главни акценат
 

Једна од кључних одлика зграде је њена композиција. Аутори су амбициозан и сложен функционални програм распоредили у три главне грађевинске масе: два висока тракта у основи облика „Т“, благо „смакнута“ један у односу на други, и централни застакљени хол који их повезује. Тај стаклени хол, висине око 50 метара, представља главни просторни и визуелни акценат објекта.

Грађевински трактови су каскадно компоновани, па се спратност креће од сутерен + приземље + мезанин + 12 спратова до сутерен + приземље + мезанин + 7 спратова. Уз бочне улице формирани су нижи анексни делови, а испод целог објекта простире се етажа сутерена, делимично изведена у два нивоа. Пешачки приступи решени су са два равноправна улаза у централни хол, са јужне и северне стране, док је главни колски приступ из Улице Народног фронта. У гаражу у сутерену, капацитета око 200 возила, улази се преко косих рампи са бочне стране.

Вредност овакве композиције је у јасноћи, транспарентности и препознатљивости, објашњава Форкапић.

Два тракта одвојена стакленим холом дају објекту монументалност, али и јасно читљив волумен. 
 

Он практично формира градску капију на потезу булевара ка Дунаву, каже он.
 

Никада се нико од директора или политичара није мешао у пројекат или извођење. Пројектовање је било препуштено искључиво стручним лицима, архитектама и конструкторима. – Сава Форкапић.

Форкапић је на пројекту провео укупно седам година на градилишту. Прве три године рађени су шипови и ископи, а затим је уследило подизање конструкције и уградња сложених монтажних система. У тиму за извођење било је око двадесет људи који су, из барака у непосредној близини, пратили и водили радове од почетка до краја.

Никада се нико од директора или политичара није мешао у пројекат или извођење, наглашава.

Са руководством компаније имали су недељне брифинге на којима су извештавали о напретку радова, али техничке одлуке биле су у рукама пројектаната и инжењера. 
 

Пројектовање је било препуштено искључиво стручним лицима, архитектама и конструкторима. То је била добра пракса, за разлику од данашњег времена када се директори, власници или политичари често мешају у посао, додаје.

Извођач радова био је конзорцијум састављен од компанија Неимар из Новог Сада, Интеграл из Суботице и Енергопројекта из Београда – тада водећих грађевинских фирми у земљи, што још једном потврђује величину и значај овог подухвата.
 

Модуларни растер 60×60 и зграда без опеке
 

Зграда НИС-а у технолошком смислу била је испред свог времена. Форкапић истиче да је цео објекат изведен са високим степеном монтажних радова. Таванице, зидови, вентилирајућа фасада, спуштени плафони – све је било монтажно-демонтажно.

Ово је зграда која нема опеке, блокова или стиропора. Бетонска су једино централна степенишна језгра, каже.

Вентилисана фасада изведена је од керамичких плочица немачке марке Буцхтал, формата 60×60 центиметара, постављених на алуминијумску потконструкцију. Посебно је занимљива доследна примена модуларног растера. Цео објекат пројектован је у модулу 60×60 центиметара – у основи, фасадама и унутрашњој организацији – тако да се ниједна плочица на фасади није морала сећи.
Цео објекат пројектован је у модулу 60×60 центиметара, тако да се ниједна плочица на фасади није морала сећи.

То је захвална мера за пројектовање модуларних објеката“, објашњава Форкапић. Једна канцеларија има ширину од четири модула, односно 2,4 метра, док дужина варира у односу на број запослених, али увек остаје у оквиру истог модула. Типична канцеларија површине око 11 квадрата може да се мултиплицира по потреби, што чини систем изузетно флексибилним.

Сви прозори пројектовани су као отварајући, што је све ређа појава код савремених високих пословних објеката са великим стакленим површинама. Грејање и хлађење решени су путем фан-цоил система, усклађеног са модуларном логиком ентеријера.

Програм, ресторан и склоништа – „мала фабрика хране“
 

Осим канцеларијских простора, зграда има сложен и разноврстан програм. У сутерену се налазе три склоништа, сервисне радионице, технички и инсталациони простори, гаража за око 200 возила, као и ресторан друштвене исхране са комплетном кухињом капацитета преко 2.000 оброка дневно.

То је мала фабрика хране“, сликовито описује Форкапић. Организација је таква да запослени не морају да напуштају зграду током радног дана, док су директори своје састанке и ручкове могли да обављају у салонима у оквиру објекта, уместо да одлазе у ресторане по граду.

Зграда поседује и три атомска склоништа, што је за пословни објекат тог времена веома неуобичајено. Уз то, била је први објекат у Новом Саду који је добио декоративно ноћно осветљење фасаде. Тек након ње, сличан третман увела је оближња Електровојводина.

На надземним етажама, осим канцеларија, налазе се и посебни садржаји: велики универзални вишенаменски амфитеатар капацитета око 355 седишта, са сценом и пратећом техником (кабине за симултано превођење, пројекциона кабина, сценаска опрема), конференцијска сала за око 100 људи, као и простори намењени рачунско-информатичком центру. Северни анекс пројектован је као аутономнији део који, осим функција за НИС, може да прими и садржаје намењене грађанству.

“Нема никога да се шета, сви седе по канцеларијама”
 

У тренутку усељења, зграда је била опремљена у складу са тадашњим светским стандардима за пословне објекте. Усељењем запослених уселили су се и рачунари, који су почели да замењују велике цртаће столове и папирну документацију.

Форкапић кроз анегдоту описује како је једном приликом колега из друге фирме приметио да му ходници делују неуобичајено празно. „Нема никога да се шета, сви седе по канцеларијама“, рекао је. Објашњење је било једноставно: уместо да се документација физички носи од канцеларије до канцеларије, почело је њено дељење преко рачунара. У периоду након усељења у овој згради је радило више од 2.100 људи, а промена начина рада одразила се и на свакодневни живот у објекту.

Боје, теписони и ентеријер као систем оријентације
 

Због величине и комплексности зграде, архитекте су у ентеријер увеле визуелни систем оријентације. Једно крило добило је теписоне плавих тонова, друго топлије, црвенкасте нијансе. Дизајн теписона, са мотивима инспирисаним пиротским ћилимима, урадила је архитектица Александра Ђипанов, тада чланица Форкапићевог тима, данас позната дизајнерка ентеријера.

На ентеријеру су, између осталог, Александра Ђипанов и Мила Бачић радиле разраду и спецификацију намештаја, водећи рачуна да се модуларна логика и функционалност канцеларијских и заједничких простора доследно испоштују. На тај начин, и унутрашњост зграде добила је јасан идентитет, усклађен са њеном спољашњом архитектуром.

Макета зграде, коју је израдио Стева Томин, и данас је изложена у холу објекта, као подсетник на период пројектовања и градње.
“Булевар ослобођења је, за разлику од неких новијих праваца, колекција добре архитектуре, а НИС-ова зграда заузима кључну тачку тог потеза.”

Простор око зграде детаљно је обликован као саставни део архитектонског концепта. Приземље објекта подигнуто је око три метра изнад нивоа Булевара ослобођења, па је висинска разлика савладана каскадним платоима и степеништима. На углу према булевару налази се препознатљива фонтана у облику „маслачка“, са каскадним базенима који се спуштају према платоу.

Плато је у пројекту био замишљен као место за догађаје и манифестације, али та намена у пракси никада није заживела. И поред тога, комбинација фонтане, платоуа, зеленила и декоративног осветљења чини да зграда НИС-а и њен непосредни партер остану упечатљив призор на овој градској оси.

Форкапић је аутор и партерног уређења оближњег Лиманског парка, који се надовезује на комплекс зграде, а чији је пројекат финансирао НИС. Тиме се архитектура објекта додатно везује за шири јавни простор и пешачке токове насеља.
Са стране према данашњем Меркатору, пројектована је пасарела ширине 14 метара са циљем да се нова зграда одбије од НИС-а.

Са стране према данашњем Меркатору, накнадно је пројектована пасарела ширине 14 метара. Иза тог решења стоји управо Сава Форкапић, са идејом да се будућа зграда, која је требало да се гради поред НИС-а, максимално одмакне од постојећег објекта.

„Циљ је био да се нова зграда одбије од НИС-а и да се остави простор да зграда дише“, објашњава. На тај начин, очувана је визуелна читљивост фасаде и обезбеђен бољи урбанистички однос између два велика пословна волумена.

Преломна 1993. година и одлука да се настави
 

Један од кључних момената у току градње био је 1993. година, у јеку хиперинфлације. Постојала је реална опасност да се градња објекта заустави и да се конструкција конзервира до „бољих времена“. У компанији су постојале две струје: једна се залагала за наставак радова упркос кризи, друга за прекид и чекање стабилнијих околности.

„Да је тада заустављена градња, верујем да би и данас овај објекат био под скелама, незавршен“, каже Форкапић. Тај тренутак види као преломну тачку: одлучити да се настави, упркос свим потешкоћама и неизвесности. На срећу, настављено је са радовима и објекат је приведен крају.

Важан је и податак да је комплетан објекат завршен са домаћим тимовима и применом технологија које су биле доступне на територији тада новоформиране државе. У условима санкција и ограниченог увоза, то је био додатни изазов који се не види на први поглед, али је део приче о овом здању.
омплетан објекат завршен је са домаћим тимовима и применом технологија које су биле доступне на територији тада новоформиране државе.

Брига о одржавању зграде поверена је групи коју су чинили људи из тима који је учествовао у њеној изградњи – односно они који објект најбоље познају. У сутерену се налази контролна соба из које се прате камере, сензори и технички системи целог објекта. Квалитетно изведени детаљи, изабрани материјали и систематично одржавање разлог су што зграда и данас изгледа готово исто као у тренутку када је завршена, пише Градња.

„Када данас погледате фасаду и простор око зграде, види се да је објекат рађен да траје“, каже Форкапић. За њега, то је комбинација доброг пројекта, пажљивог извођења и чињенице да је неко континуирано бринуо о објекту.

Нови градски репер на крају века
 

Нови Сад је и пре ове зграде имао своје препознатљиве архитектонске симболе – палату Бановине или палату Танурџића. По Форкапићевом мишљењу, пословна зграда НИС-а улази у ред таквих просторних репера и постаје саставни део физиономије града.

Овај објекат на достојан неимарски начин обележава смену векова и добар је залог за будуће планере, закључује архитекта Сава Форкапић.

За град који се последњих деценија убрзано мења, зграда НИС-а остаје једно од ретких места где се јасно види спој амбициозне архитектуре, снажне инжењерске дисциплине и одлуке да се посао доведе до краја чак и када околности томе не иду у прилог, наводи портал Градња.