ЧЕТИРИ ГЕНЕРАЦИЈЕ ПОД ЈЕДНИМ КРОВОМ ЧУВАЈУ ДЕДОВИНУ Само још један пут им треба да остану на Голији

Вредно и поштено се ради, зарађује за живот са својих десет прстију. Живот у заједници горе није реткост као у градским срединама, а најбољи пример за то јесте породица Стефановић у којој под једним кровом живи чак 11 чланова.

- Живи нас четири генерације, сложно и сви смо као једно. Ту су деда, отац и мајка, моја жена и деца, брат и његова породица. Тако смо навикли и тако нам је најлепше. Сви се бавимо пољопривредом. Приоритет је производња кромпира, малина, а имамо и 12 крава, продајемо млеко. Ове године род кромпира је био мало слабији због суше, ал надамо се да ћемо изгурати некако - каже за РИНУ Иван Стефановић. 

Ова вредна продица већину послова на свом имању обавља сама, што није ни чудо јер су бројчано веома јаки. Иако су млади махом отишли из овог планиснког села, са Стефановићима то није случај. Чак и средњошколац Милош, Иванов син, жели да остане на својој дедовини. Ипак, живот на селу није ни најмање лак. Има своје предности, али и многе проблеме које са собом носи сваки нови дан. Највећа мука ових домаћина у Шаренику јесте јако лош прилазни пут.

- То нам је велики проблем, имамо километар и по проблематичног пута. Сваке године га насипамо, однесе киша, направе се рупе. Једини спас би био асфалт. Не би имали проблем, не би давали паре сваке године. Обратили смо се председнику државе, стигао је допис. Јавили смо се и председнику општине, чекамо одговор - каже Иван.

Када би се обезбедио пут његовим наследницима, најсрећнији би био деда Раденко ком је срце пуно кад види децу и унуке на окупу, али му је жао да се муче како би дошли до школе.

- Моја је жеља само да ми ураде овај пут, сутра могу да умрем, само да унуци не газе блато. Унуци иду сви на Катиће у школу, возе се свако јутро, а кад иду пешке  газе блато. Моја је жеља да добијем овај пут и онда како буде. Иде се нон стоп овим путем, немамо други. Тера се роба, одржавамо зими да може да се прође. Овај пут нам много значи и не би било срећнијег од мене када би добили тај километар ипо асфалта. Плашим се да и ово младих што је остало у селу ће отићи у градове трбухом за крухом, ако тај пут не дође - додаје деда Раденко.

У домаћинству Стефановића свако има своје обавезе, али сви једни другима помажу колико могу да би посао што пре био успешно завршен. Иако нема класичне поделе на мушке и женске послове, жене се више баве децом и самом кућом. Сефановићи на најбољи начин показују да је тачна она народна пословица „где чељад нису бесна, ни кућа није тесна“.

- Код нас је увек занимљиво, никад није досадно. Чујемо да сви нешто жуде за градом, али ми смо овде нашли мир и срећу. Ја сам ишла у Ариље у средњу школу, али село је село, ја сам везана овде. Немам потребу да идем у град. Одлично живим. Нађе се времена за све — за себе, за кафу, за комшије. Ништа није тешко кад се хоће. Никад нисам размишљала да одем у град. Да се вратим у исто време, исто бих живела. Деца су нам наравно на првом месту. Као што су рекли муж и свекар пут нам је најважнији, то би нам била сигурност да ће нам и деца овде остати - каже Биљана Стефановић.

Велика подршка је бака и мајка Андриана која је као и Раденко срећна кад фамилију види сваки дан за истим столом. То је у српским селима засита постала реткост. И она више од свега жели да се уради тај асфалтни пут, не због ње јер је она навикла живети и без њега, већ због њених унучића – да им буде лакше и да не оду са свог огњишта у већи град, због лоших услова у селу Шареник.