Љубав без граница ЛЕПА АЛБАНКА ЈЕ ИМАЛА 15, А ЊЕН СУПРУГ 37 ГОДИНА КАДА СУ СЕ ВЕНЧАЛИ Сада у суровим условима Голије подижу 5 ћерки
Клодијана и Душко Мараш 11 година уживају у љубави и складном браку.
Имају пет ћерки и живе у селу Гошево на Голији, где су услови за живот сурови, поготово зими. Деца до школе у једном правцу имају више од 13 км, али упркос свему - они су насмејани и срећни.
Ова млада Албанка заљубила се у Србина, њихова љубавна прича почела је на необичан начин у Албанији, а ова млада и храбра жена истиче да се ниједне секунде није покајала због своје одлуке.
- Кума је дошла у моје село да ме посети са својим кумом и тако смо се упознали 6. марта 2013, а узели смо се 28. априла исте године. Тада сам имала 15 година, а Душко 37. Данас је веома тешко наћи особу са којом ћеш делити и добро и зло, са којом ћеш основати породицу - испричала је Клодијана.
Албанка и Србин имају пет ћерки
Како је рекла Клодијана, године, друга држава, вероисповест, другачија култура и обичаји нису били препрека.
- Ја сам католкиња из Албаније, плашила сам се како ће све изгледати када дођем у Србију. Било је у почетку повуци - потегни, нисам разумела ни језик, све ми је било ново. Али, ето, изгледа да је Бог умешао прсте и све је испало како треба. Ми смо већ 11 година заједно и увек смо ту једно за друго.
Сада имају пет ћерки, а иако одрастају у тешким условима, јер Голија зна да буде зими веома сурова, те жива на термометру оде у дебели минус, нико од њих се не жали. А само до школе у једном смеру имају више од 13 км.
- Најстарија ћерка има 10 година, а најмлађа годину и по дана. Сналазимо се како знамо - каже кроз осмех Клодијана.
Прихватили су је као рођено дете
Када је пристала да се уда, знала је да Душкова финансијска ситуација није најбоља.
- Знала сам све, али ако смо ми добри људи, све ће да се среди. Џабе ако имаш све, а немаш љубав. Ако нема слоге у породици, све друго не вреди.
Када се преселила у Душков дом, наглашава да ју је његова породица прихватила као своје рођено дете.
- Моје заове, то не могу никад да заборавим, плакале су од среће када сам дошла. Гледале су ме не као снају, већ као своје дете, а и стварно сам била девојчица. Када сам се први пут породила, била сам млада и неискусна, много су ми се нашле, помагале и излазиле у сусрет.
Обоје су врло вредни, те се труде да својој деци обезбеде што бољу будућност.
- Углавном сам код куће са децом, колико могу помажем мужу око радова у пољу. Душко се бави пољопривредом, радио је и са дрвима, где год га ко позове, иде да помаже - објашњава.
Живели без купатила и воде
До скоро су живела у старој кући која је припадала свекру и свекрви, у којој није било ни воде, ни купатила.
- Нажалост, њих нисам упознала. Та кућа је у трошном стању, врло стара, али заједно смо се борили. Одлучили смо да градимо нешто своје. Моја Радица, заовина ћерка, пријвила нас је у Хуманитарну организацију "Срби за Србе". Веровала сам да ће нам добри људи помоћи, а онда се у све укључила и наша драга Драгана Мирковић. Ми смо успели да сазидамо до друге плоче, а онда је стигла певачица и пуно нам помогла са пријатељима и за седам месеци је све завршено.