КУГУ ПРЕ 230 ГОДИНА У СРЕМСКИМ КАРЛОВЦИМА ДОЧЕКАЛИ СПРЕМНО Војска, црква и медицинари удружили снаге

Сремска или врло често названа Иришка куга 1795. и следеће године била је последња и при том најбоље испитана пошаст те врсте у Хабзбуршкој монархији. Није заобишла ни Сремске Карловце, али је за разлику од других средина у тој вароши имала извесне специфичности. Међутим, постоје подаци, који говоре да је куге било у Карловцима и почетком 18. века. Куга из Ердеља 1737. године проширила се и на Карловце, у којима је од њених последица 1740. преминуо значајна број становника. 

За мање од пола године, од септембра 1738. до фебруара наредне године, на карловачком спасилуху је умрло 1.074 људи. У самим Карловцима, преминуло је више од половине тог броја - 581 људи - 149 мушкараца, 152 жене, 161 дете и 19 из свештеничких кућа. Претпоставља се да је тај број био и већи с обзиром на то да је куга у том налету трајала око две године.

Сремски Калровци одиграли су важну улогу у борби против куге зато што су били седиште Карловачке митрополије, а утицај цркве је у то време на народ био изразито велик. Знајући то, аустријске војне власти и лекари у свим великим медицинским акцијама ослањали су се на цркву. Тако је било и у борби против куге 1795. као и 1802. приликом вакцинације против великих богиња.

Свестан да му је хришћанска дужност да и биолошки сачува свој народ, митрополит Стефан Стратимировић је са сарадницима уложио велики напор да помогне народу. С обзиром на то да су Карловци од 1753. имали статус војног комуинитета, сузбијање и лечење куге било је у надлежности војних власти, тачније војног генералијета у Петроварадину који је извештаје слао директно у Беч, што је кључни разлог због ког Сремска куга у Карловцима није довољно истражена.

Градски физикат је много учинио да спречи појаву и ширење куге. Његов задатак је био да брине о јавној хигијени места. Хирурзи, образовани у школама при клиникама, имали су задатак да се старају о хигијени и пружају прву помоћ око прелома, посекотина, обраде рана, а у случају опасности од куге надгледали су рад у месарама, кланицама за стоку, бринули о чистоћи у вароши, посебно пијаца, одржавању гробаља, као и о изградњи чесми и довођењу чисте воде. Најзначајнијим доприносом физиката у Карловцима сматра се подизање болнице 1783. Шпитал је био под надзором виших војних санитетских власти и задржао висок стручни ниво све до 1920. када је променио намену.

Карловчани су тражили да им градски физикус буде др Јован Живковић и власти су им изашле у сусрет 1786. Он је био први факултетски образован лекар у Карловцима. И поред свега тога, куга се појавила у Карловцима.

Према истраживању професора Карловачке гимназије, оснивача музеја у Сремским Карловцима Косте Коче Петровића, кугу је вероватно донео надничар Сима Катана. Истовремено се она појавила и у Буковцу, Петроварадину, Крчедину, Дачу и другим граничарским местима.

Будући да су градске и војне власти биле спремне да се ухвате у коштац за болешћу, непосредно после првих вести о појави куге у Иригу и другим сремским местима, Карловци су били опасани дубоким јарком, а сто наоружаних Карловчана даноноћно је стражарило и тако онемогућавало долазак на карловачку територију особа са околних подручја. Без обзира на те мере, куга се појавила у Карловцима 2. септембра 1795. године најпре у Доњем крају, а онда и у Швапској. Власти су одмах одреаговале и организовале контумац од 25 колиба, сачињених од балвана и даска, покривених трском. Ту су смештали људе који су имали контакт с болесницима. Лазарет се налазио на крају вароши према Банстолу, а у његовој близини било је и кужно гробље. На Кордону је било и шест војних стражарница. На Банстолу је изграђен „растел“, тј. место где је вршена, уз контролу, размена намирница, а локална санитарна комисија је контролисала поменуте објекте.

Успешно цепљење против великих богиња
Први школвани лекар у Карловцима др Јован Живковић (1760-1805) сматра се најзаслужнијом личношћу у сузбијању куге у Калровцима. Рођен је у Сремској Каменици, а медицину завршио у Будиму. Пре појаве куге инсистирао је да се град снабде здравом изворском водом ради сузбијања црвених болести, а посебно трбушног тифуса. Њему се приписују заслуге за подизање чесме Чатири лавa. Живковић је познат и по вакцинацији деце против великих богиња 1802. године. Вакцинисао је 115 деце са великим успехом. На основу тога митрополит Стратимировић наредио је свештенству целе Митрополије да сарађује са државним санитарним властима у акцији вакцинације. Успех у тим здравственим активностима почетком 19. века приписиван је како Живковићу тако и цркви.

Сматрајући да се настава у богословском училишту у таквим приликама не може одвијати, ректор протосинђел Петар распустио је богослове кућама, а то је урадио и директор Карловачке гимназије Андрија Волни са гимназијалцима.

Пошто је куга до краја 1795. године захватила и Карловце, генерална војна команда у Петроварадину је захтевала од комуинитетских власти енергичније мере. Истовремено су повећали медицинско особље у Лазарету. На почетку 1796. године, санитарска комисија је део Карловаца одвојила од остатка места дубоким јарком, сеценирала, који се тада и дуго потом звао „Касарна”. Била је забрањена и комуникација између кућа. Собзиром на то да је у тим кућама било сиромашних Магистрат им је дотурао храну.

Ако се узму у обзир подаци сачувани у карловачком музеју, током Сремске куге у Карловцима је оболело 137 људи, а умрло 112. У поређењу са претходном током које умрло близу шесто, може се рећи да су оштре санитарске мере ипак имале утицаја. Када се за 34 дана није јавио ниједан нови случај, командант петроварадински, обишао је Лазарет, Контумац и градску болницу и дозволио да се отворе блокирани делови града, а после шест недеља од појаве последњег случаја обољења, генерална команда је 22. јуна „ослободила” Карловце. Тај тренутак је с радошћу примељен у Карловцима. Кликању и весељу није било краја, топови су пуцали, војска је правила шпалир и параду.