ДВА СТУБА НАЦИОНАЛНОГ ИДЕНТИТЕТА И АКАДЕМСКЕ СЦЕНЕ- НАЦИОНАЛНИ УЏБЕНИЦИ И ФАКУЛТЕТ ЗА СРПСКЕ СТУДИЈЕ Вучић и Вучевић утиру пут за националне пројекте, политика државе не дозвољава политику хаоса

Као да је нека (не)видљива сила филигрански радила на томе да се у Србији запати антиполитика, а не политика, да завлада поље анархије, апатије, бесмисла, безнађа, ирационалних страсти, банализације и обесмишљавања свега, агресије и беса, нагло ослобођене ужасно
лоше енергије, која нам готово никада у историји ништа добро није донела, тим пре што се овај бес каналише на унутрашњем плану и усмерава нас једне на друге, односно једне против других, а не према спољним изазовима и непријатељима, којих уопште нема мало.

Поједине усијане главе почеле су да виде и грађанске сукобе, па чак и грађански рат, као пожељно решење, уколико би им он донео успешан преврат и долазак на власт. Ваљда мисле да су они најпаметнији на свету, богомдани за власт, па им је то циљ толико вредан да се
за њега не бирају средства, желели би да оставре своје, па шта кошта нек кошта.

Држава јесте у великој мери успешно одолела свим овим насртајима, али не може се рећи ни да јој сва ова дешавања у последњих годину дана и вишемесечна мрцварења и игре живаца, нису добрано нашкодили. Велика штета је нанета међународној позицији Србије, а нарочито њеној регионалној борби за сопствене државне и националне интересе, јер унутрашња парализа се неминовно одразила на смањену делотворност ван граница државе и пројектовање утицаја у областима које су нам од непосредног интереса, јер смо стављени у крајње дефанзиван положај и фокус је пребачен на поље борби на унутрашњем политичком плану, а чему наравно итекако кумују спољни фактори, што они удаљени, што географски (нај)ближи нама, а који напросто ликују када виде да више не можемо апсолутни консензус постићи ни око најкруцијалнијих ствари. Објективности и трезвеног размишљања је све мање, а потези се анализирају по дневнополитичком кључу и страначким опредељењима, и не жели се ни за живу главу признати да је нешто добро, уколико је томе кумовала она страна коју неко острашћено мрзи и константно дехуманизује. 

Тако је и одлука Владе Србије да се оснује Факултет за српске студије на Универзитету у Нишу дочекана на крв и нож, не само од стране
ноторних аутошовиниста, на које сам појам српски иначе делује као крст на ђавола, већ и од стране неких номинално национално опредељених појединаца и група, а који изманипулисани и острашћени у политичким борбама, заслепљено су заборавили опште циљеве и од партикуларног дрвећа не виде шуму.

јФакултет за српске студије формира се издвајањем три департмана (за историју, србистику и руски језик и књижевност) из Филозофског факултета у Нишу.

Оснивање новог факултета, који ће се на озбиљном академском нивоу бавити идентитетским темама (а које смо нажалост запоставили претходних деценија, док су се развијали разни леволиберални политкоректни модули попут студија рода и сл.) било нам је неопходно као хлеб насушни и биће право освежење на нашој академској и научној сцени, јер је време да се на озбиљан и академски, научни начин, систематским приступом бавимо сопственим идентитетом и српством у оном најбољем смислу те речи. Због тога и толики отпор томе код
недобронамерних и незанвених, али пси лају, а каравани пролазе. Друга
значајна иницијатива која је наишла на огроман отпор истих кругова, због које су се дигле другосрбијанске але и вране да је критикују, јесте увођење националних уџбеника. 

Председник Србије Александар Вучић изнео је пре скоро пет година веома добру идеју да само држава може да прави уџбенике српског језика, историје и географије, рекавши том приликом да ће доћи време
када ће ,,српску историју и географију писати само држава Србија”. Ова
визионарска замисао председника Србије је почела да се и званично
операционализује пре неколико дана, када су посланици Скупштине Србије усвојили измене и допуне Закона о уџбеницима којима се уводе појмови уџбеника од националног значаја и уџбеника од посебног значаја за националну мањину, али и највише малопродајне цене уџбеника. Закон предвиђа да националну читанку и уџбенике од националног значаја издаје јавни издавач у штампаном, а може их издавати и у дигиталном облику. Уџбеницима од националног значаја за ученике основног образовања и васпитања који наставу похађају на српском језику, сматрају се уџбеници за предмете: српски језик, свет око нас, природа и друштво, историја, географија, музичка култура и
ликовна култура. Како се наводи у закону, „уџбеници од националног значаја преносе вредности, традицију, језик и културу, због чега представљају основно средство изградње и очувања идентитета и националне кохезије, стабилности и отпорности Републике Србије на спољне утицаје и један од стубова националне безбедности“. 

Велику улогу у свему овоме имао је и бивши премијер Србије, а
сада саветник председника Србије задужен за регион, Милош Вучевић, који се снажно залагао да се ово питање изгура, а није се либио да државнички одговори Марти Кос, када је истакао да је ово унутрашње питање Србије, и да очекује од ЕУ комесарке да се не меша у питање уџбеника у Србији, као што се ни Србија не меша у словеначке уџбенике.

Председник Српске напредне странке (СНС) Милош Вучевић оценио је пре неколико месеци пророчки да ће премијер Србије Ђуро Мацут „имати проблеме да издржи притисак“ око Закона о националним уџбеницима за основну школу. „Држава треба да се стара о пакету националних уџбеника - говорим о српском, матерњем језику, говорим о историји, географији, односно свету око нас, додато је и ликовно и музичко“, казао је тада Вучевић за телевизију Пинк. Да је био у праву, потврђује галама и прашина која се подигла око усвајања измена и допуна Закона о уџбеницима.

Но, и поред снажног отпора и у земљи и у иностранству, одлука државе о националним уџбеницима, као и оснивање Факултета за српске студије у Нипу, показују да је позитиван процес, упркос снажном отпору, ипак започет.

Државништво и јесте у томе да се добре ствари за државу и националне интересе покрећу, без обзира на ризике и цену, критике на које ће се успут наићи. Нажалост, и овакве ствари наилазе на велики отпор, и то не само аутошовинистичке струје, већ и квазинационалних снага, које то нападају из политикантских разлога. 

Зашто се баш код нас у толикој мери накупило таквог света, који је спреман да пљуне на сваку националну и државотворну иницијативу, то је већ питање за посебну анализу и на то питање не може одговор дати само политикологија, већ је неопходно укључити и психологију, па и неке друге науке.