(ФОТО) У ТУНИСУ САХРАЊЕНО 1.790 СРПСКИХ ВОЈНИКА Гробље ретко ко посећује! Чувају га муж и жена, а ево где се тачно налази

После албанске голготе, за време Првог светског рата, српски војници су пребачени на лечење у логоре у Тунису. На овом гробљу је сахрањено 1.790 српских војника.

Сваки гроб је обележен ливеним металним крстом који је у виду стилизованог мача пободеног у земљу, са ловоровом гранчицом и орденом Француског ратног крста. 

О овом гробљу воде рачуна Вагдија Хамди и њен син Мажуб, чија је кућа поред гробља.

Ми ни не знамо где је Мензел Бургиба. Ми деци не говоримо да под врелим афричким сунцем почива делић Србије. Да тамо, у туђини, леже људи чије кости још памте како је изгледало волети своју земљу више од живота. А требало би. Морали бисмо. Јер народ који заборави своје гробове, заборавио је своје корене. А народ без корена - то је народ који се ломи на првом ветру. Нека је вечна слава српским јунацима који су живот дали за нашу слободу. И нека је благословен сваки човек, ма којег језика и вере био, који се поклони над српским гробом и чува га као свој. Памтимо. Поштујемо. Преносимо.

Гробље спада у ред мање познатих и ретко посећених, али, како је подсетила једна Јелена на друштвеној мрежи X, има велики историјски значај и морамо да га се сећамо јер "народ без корена - то је народ који се ломи на првом ветру".

Њену објаву преносимо у целости:

Тунис.

Место о ком нас нико није учио.

А морали су - јер постоје тишине које су гласније од сваке лекције.

На овој фотографији су Вагдија Хамди и њен син Мажуб.

Не носе српска презимена.

Не говоре наш језик.

Али већ деценијама чувају оно најсветије - наше мртве, наше душе, нашу истину.

У месту Мензел Бургиба, недалеко од Бизерте, стоји гробље које није само земља него завет.

Тамо почива 1.790 српских војника - 1.790 тихих сведока величине једног народа.

То су они што су прошли пакао Албаније, али нису могли да преживе последице.

Они што су умрли под туђим небом, са очима окренутим ка отаџбини коју више никад нису угледали.

Французи су их спасили, али је судбина одлучила да остану у туниском песку.

Док је један део српске војске јурио ка победи на Солунском фронту, други део је заувек остао у тишини која боли више од сваког метка.

На делу католичког гробља, величине једног фудбалског терена, леже ратници без фанфара, без парада, без говорника.

Само крстови у облику мача - француски симбол части, мач пободен у земљу као знак да је ратник завршио свој пут, али да његова прича није.

А ми?

Ми ни не знамо где је Мензел Бургиба.

Ми деци не говоримо да под врелим афричким сунцем почива делић Србије.

Да тамо, у туђини, леже људи чије кости још памте како је изгледало волети своју земљу више од живота.

А требало би.

Морали бисмо.

Јер народ који заборави своје гробове, заборавио је своје корене.

А народ без корена - то је народ који се ломи на првом ветру.

Нека је вечна слава српским јунацима који су живот дали за нашу слободу.

И нека је благословен сваки човек, ма којег језика и вере био,

који се поклони над српским гробом и чува га као свој.

Памтимо. Поштујемо. Преносимо.