ИНСТИТУТ ЗА РАТАРСТВО И ПОВРТАРСТВО ДЕО ЈЕ МЕЂУНАРОДНОГ „ВАЛЕРЕКО” ПРОЈЕКТА Легуминозе хране и земљу и људе
Институт за ратарство и повртарство део је великог међународног пројекта „Валереко” за који је из програма Хоризонт Европа обезбеђено близу пет милиона евра, и у који је укључено још 14 партнера из 11 земаља.
Циљ овог пројекта је усвајање знања о предностима увођења легуминоза у пољопривред-ну производњу ради преласка на одрживе, продуктивне, климатски неутралне, еколошки прихватљиве и отпорне системе пољопривредне производње. При томе је фокуса на свим странама у системима пољопривредне производње, од фармера преко индустрије и трговаца до самих потрошача.
– Не само у Србији, него и у Европској унији, произвођачи још увек нису двољно препознали све предности које доносе легуминозе, односно које доноси увођење легуминоза у пољопривредну производњу – каже нам проф. др Јегор Миладиновић, научни саветник на Институту за ратарство и повртарство и руководилац овдашњег огранка „Валереко” пројекта. – А једна од најважних предности јесте благотворан утицај легуминоза на земљиште, зато што, за разлика од неких других гајених биљних врста, они не исцрпљују земљиште, него, напротив, будући да, рецимо, имају способност везивања атмосферског азота и његовог претварања у облик приступачан биљкама, остављају резерве азота. Генерално, легуминозе благотворно утичи не само на земљишну структуру, него и на земљишну флору и фауну, значи, и на микроорганизаме који у земљишту живе а који су јако важни да би земљиште остало плодно.
Друга предност легуминоза је што су оне су изванредан извор биљних протеина; хранљиве су и обично дају добар принос, осим ако години нису екстремне, какве су ове последње. Међутим, управо је то и један од циљева истраживања у оквиру „Валереко” пројекта, да се створе нове сорте, нови хибриди, који ће бити отпорни на ове неповољне климатске услове, односно да се дође до, што је сад један од трендова у свету науке, клајмат-смарт биљака, и то без посезања за недозвољеним генетским модификацијама.
Широк дијапазон екосистемских услуга
Упркос са многим предностима гајења легуминоза, укупне површине на нивоу Европе су негде испод, или око 2 процента. По речима Марјане Васиљевић, истраживача на Институту за ратарство и повртарство, оно што пројекат „Валереко” управо ради јесте валоризација екосистемских услуга које пружају легуминозе: „На првом месту то је очување биодиверзитета, односно увођењем легуминоза можемо да проширимо разноликост врста на ниву самог плодореда. Затим, легуминозе позитивно утичу на физичка, хемијска и микробиолошка својства земљишта, као и на смањење ерозије. А увођењем неких нових легуминоза, доводимо на наша поља и неке нове корисне инсекте и опрашиваче. Другим речима, управо кроз упознавање самих екосистемских услуга, које пружају легуминозе, можда бисмо размислили да их више укључимо у системе производње, али и у ширу употребу”...
– Предмет истраживања су легуминозе, и то не само оне које су нашим произвођачима добро познате, попут соје, грашка или крмних махунарки, као што су црвена, бела детелина, луцерка, нагласак се ставља и на вигњу, боб, грахорицу... Наравно, у огледима, које спроводи Институт за ратарство и повартарство у оквиру пројекта „Валареко”, фокус је на соји, што је и разумљиво, будући да је соја наша најважнија махунарка, која се гаје и на највећим површинама. Међутим, укључен је и озими грашак, као и наут, махунарка од које очекујемо да у будућности заозиме веће површине у нашој земљи...
Један од приоритетних циљева пројекта „Валареко” је да се произвођачи боље упознају са легуминозама, поготово оним које се год нас или мање гаје, или су давно заборављене. Јер предности увођења легуминоза у системе производње се често превиђају или потцењују, будући да многи фармери нису у потпуности свесни ових предности или немају потребно знање и ресурсе да укључе легуминозе у своје производне системе. С друге стране, управо недовољна њихова информисаност често доводи до неадекватног улагања у производњу засновану на узгоју легуминоза, што за последицу има пропуштене прилике да се искористи пун потенцијал одрживе пољопривреде.
– Све је то предмет нашег посматрања, наших истраживања у оквиру пројекта „Валереко” – наводи проф. Миладиновић. – Осим што се бавимо оплемењивањем соје, у сарадњи са нашим колегама из других области, на мултидисциплинаран начин, трудимо се да пружимо произвођачима и друге биљне врсте које ће имати не само добар принос, него и које ће имати задовољавајућу отпорност према болестима, штеточинама и које ће моћи да одговоре на климатске изазове који су пред нама.