СЕНЋАНИ АГИЛНИ НА ОЧУВАЊУ СРЕДЊОВЕКОВНЕ ТРАДИЦИЈЕ У ПОТИСЈУ Живот предака у дому од филца

Јурта је осмишљена тако да задовољни све потребе номадских народа и њихов степски сточарски начин живота, чак и да издржи екстремне временске услове.   

Историја јурте, округлог покретног шатора укорењена је у култури номадских племена који су живели у степама централне Азије. Преносиви дом омогућавао им је да воде номадски начин живота терајући своју стоку на нове пашњаке, па су тако доспели и на наше просторе. Председница Рукотворилачког удружења “Розета” етнолог Агнеш Нађ Абоњи објашњава да ова јединствена грађевина није служила само за становање предака већ да је имала и истакнуту улогу у животу заједнице. 

– Кружни облик јурте је симбол потпуности и јединства, а коришћени природни материјали за њену израду симболизују хармоничан суживот са околином. Скелет шатора је направљен из висе делова од дрвета, који се могу склопити попут хармонике, а складно су осмишљени сви неопходни делови, од кровних летви и кружног дрвеног оквираа до кровних носача причвршћених за врата јурте. Покривач се правио од пустоване вуне, односно филца, или животињске коже, чиме се унутрашњост шатора штитила од кише и снега, а када су летње жеге обезбеђивала је хладовину. Практично, израда јурте захтева висок ниво знања у обради дрвета и другим занатима као што су филцање, израда конопаца и ткање трака – објашњава Агнеш Нађ Абоњи. 

Филц за покривање јурте је направљен од вуне, која има одлична својства топлотне изолације и одржава пријатну температуру како у хладним зимским данима, тако и у летњим врућинама. 

– Наши преци су припадали номадским народима тако да нису имали стални док и живели су под шаторима. Већина извора доказује да су Мађари живели у кружним филцаним шаторима који су подсећали на јурте номадских туркијских и монголских народа средње Азије. За ову врсту становања може се рећи да је један од врхунаца етно архитектуре. Са насељавањем Мађари су постепено одустајали од живота у шаторима иако су их дуго користили као летњи смештај, уз зграде које су служиле за стални боравак – додаје Агнеш Нађ Абоњи. 

Сенћанским ентузијастима било је потребно висе од пола године и ангажовање око стотину учесника, укључујући ученике основних и средњих школа, да 2004.године направе прву војвођанску јурту. За ираду филца утрошено је стотинак килограма вуне. Од тада је она приказивана на бројним изложбама, између осталог и на Светској конференцији филцане уметности у Будимпешти, али као што су номади при сеобама морали обнављати своје јурте и сенћанска је била сазрела за реновирање. На обнављању јурте ове године сви учесници су предано радили. На изради елемената дрвене конструкције ангажовали су се мајстори дрвортезбари Ференц Пушкаш, Ђерђ Вашаш, Силард Бевиз, Жолт Ковач и други. Замену дотрајалих платнених трака одрадиле су жене са инструкторкама ткања Пирошком Пете и Магдом Сабо, а поред израде трака пуно ручног рада и вештине изискивали су израда филца, конопаца и других делова.   

Обновљена јурта приказана је недавно на “Сенћанским данима пољопривреде”, у оквиру пројекта “Очување и промовисање средњевековне традиције у Потисју” на коме су се укдружили ентузијасти Рукотворилачког удружења “Розета” и Удружење за очување средњовековне традиције “Свети Лонинус”, уз подршку општине Сента и Покрајинског секретаријата за регионални развој, међурегионалну сарадњу и локалну самоуправу АП Војводине. Томе је подршку придодао Покрајински секретаријат за образовање, прописе, управу и националне мањине – националне заједнице за радионице и мултикултурални програм.