ПРАВНИ И ГЕОПОЛИТИЧКИ ОМОТАЧ ГЕНОЦИДА: Како Судан постаје кланица црнаца пред немоћним светом
Према детаљној анализи коју је на свом Јутјуб каналу публиковао Зек Мекаса у видеу видео: „SUDAN : BLACK PEOPLE ARE BEING EX… IN SUDAN !!“, суданска влада директно оптужује Уједињене Арапске Емирате (УАЕ) за спонзорисање геноцида над црначким становништвом.
Кључни правни аспект ове кризе, како се наводи у видеу, лежи у чињеници да Међународни суд правде сматра да „УАЕ није у њиховој надлежности јер никада нису потписали Конвенцију против геноцида из 1948. године“.
Ова правна празнина ефективно штити једног од кључних актера од било какве правне одговорности, остављајући жртве без правног лека.
Од система апартхејда до геноцида: Џанџавид као оружје државе
Након стицања независности 1956. године, Судан је успоставио систем институционалне дискриминације. Како Мекаса објашњава, „Влада је бринула само о људима арапског порекла, док су се црнци осећали занемарено“.
Када су црнци затражили аутономију, режим је одговорио стварањем специјалних паравојних формација. Најзлогласнија међу њима била је „Џанџавид“ (Џанџавид), чије име у преводу значи „ђаво на коњу“. Ова група је спровела кампању терора током Дарфурске кризе (2003-2010), која је, према наводима, коштала живота „400.000 до милион људи“.
Легализација злочина: Рођење Снага за брзу подршку (RSF)
Године 2013. режим је покушао да опрашта крваву прошлост Џанџавида. Тадашњи председник Омар ал-Башир „узео је групу Џанџавид и створио оно што се зове RSF (Снаге за брзу подршку).
Циљ је био да се ’очисти’ име Џанџавида због почињених злочина“. Међутим, уместо демобилизације, RSF је еволуирао у моћну паравојну формацију, која се финансијски осамосталила захваљујући контроли над рудницима злата, чиме је Судан постао „трећи највећи произвођач злата на свету“.
Геополитичка заоставштина: Зашто свет ћути
Након збацивањаал-Башира 2019. године, дошло је до сукоба између две главне војне силе – регуларне војске и RSF-а. RSF је одбио интеграцију у регуларну војску јер су се, како се наводи, „осећали превише моћним и богатим од оружја и злата“.
УАЕ се, према оптужбама суданске владе, појавио као кључни спонзор RSF-а, пружајући му „дронове, оружје и обавештајне службе“. Економски интереси УАЕ у Судану су двоструки. Као „највећи клијент“ суданског злата, УАЕ има директну корист од сарадње са RSF-ом, који контролише руднике. Како Мекаса истиче, за УАЕ је „лакше преговарати са ’групом убица’ него са структуираном владом“. Поред тога, УАЕ улаже у пољопривредно земљиште Судана како би обезбедио сопствену прехрамбену безбедност, с обзиром да „УАЕ увози 90% своје хране“.
Положај црнаца: Трагични парадокс преживљавања
У овом сукобу, црначко становништво се суочава са трагичним избором. Иако је и регуларна војска била инструмент њихове историјске опресије, црнци је, према извештају, ипак преферирају у односу на RSF.
Разлог, како се наводи, лежи у чињеници да „војска мора да одговара светској политици и светском мишљењу, док Џанџавид не мари ни за кога“. Другим речима, регуларна војска се сматра подложнијом међународном притиску.
Правна празнина као зелено светло за геноцид
Тренутна борба за Ал-Фашир, последње упориште регуларне војске у Дарфуру, представља потенцијалну прекретницу. Пад града под контролу RSF-а, који води порекло од Џанџавида, означио би коначну етапу у дуготрајној кампањи етничког чишћења.
Коначно, главна препрека за спречавање геноцида није само недостатак политичке воље, већ и специфична правна празнина. Чињеница да УАЕ није потписник Конвенције о геноциду из 1948. године ствара правни вакуум који омогућава да се један од најтежих злочина у савременој историји одвија уз ефективну некажњивост главног спољног актера. Овај случај Судана поставља тужно питање: да ли међународно право, уз све своје празнине, на неки начин даје зелено светло за геноцид у 21. веку?