(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ Ференц Камаси, атлетски тренер и некадашњи селектор Репрезентације Југославије ПРОНАЛАЗАЧ И ПРОИЗВОЂАЧ ИСТИНСКИХ АСОВА

Радио је с младима, доследно и упорно и људи који су с њим желели да ступе у контакт, а у време када су мобилни телефони били „футуристичка лудост“, увек су знали где могу да га пронађу: непогрешиво је био на стадиону Војводине, водећи бројне ученике кроз ходнике атлетских тајни и откривајући им пречице и сазнања како да у њима не залутају. И да, наравно, пронађу властита решења, одгонетну све непознанице и искораче на пут спортске афирмације.

- Вероватно то ни многи моји пријатељи не знају, рођен сам 1950.  године у Бачком Петровом Селу – почео је Ферика своју причу. – Моји родитељи били су из тог места, а мој отац је имао 19 година када се завршио Други светски рат и завршио је у армији генерала Косте Нађа, која је ишла у ослобађање територија, преко Батине и Марибора, све до Трста. После рата остао је у војци, док је две године од тате млађа мама, када је требала да се породи, отишла у кућу својих родитеља у Бачком Петровом Селу у којој сам, у улици Ади Ендреа 54, ето, ја дошао на свет. Отац је тада радио у Врднику, да би потом добио посао у Сремској Каменици и у том месту сам живео, у близини куће Јована Јовановића Змаја, до четвртог разреда основне школе. Те 1960, отац је добио службу у команди војног одсека у Петроварадину и стан на Детелинари, тако да сам тада постао прави Новосађанин.

Камаси је у основну школу „Јован Јовановић Змај“ ишао најпре у Сремској Каменици, а када се његова породица преселила у Српску Атину, постао је ученик ОШ „Светозар Марковић“, која се тада налазила у згради данашње Средње уметничке школе „Богдан Шупут“.

- У најранијем детињству, водио сам живот у природи, испуњен игром, санкањем, виноградима, бројном децом и комшијама. Главне игре биле су нам ондашње, дечије, „Каубоја и Индијанаца“, „Партизана и Немаца“, за које је Каменички парк био као створен. Имали смо физички изузетно активан живот, па смо сво време проводили на улици. Сећам се маминих речи да смо у кућу улазили „само кад огладнимо, да поједемо парче ‘леба и масти“. Памтим и да су, у другом разреду, учитељице у школском двориштву правиле такмичења у трчању, на којима сам побеђивао, а у том стилу сам наставио и када смо прешли у Нови Сад. Мој отац био је члан управе ФК Раднички, који је играо на садашњем стадиону РФК Нови Сад и са 14 година ме је уписао тамо. Тренирао сам пар месеци, али, пошто сам био брз, стално сам се суочавао с тим да су ме ривали фаулирали и то нисам желео. Био сам изразити индивидуалац и екипна игра није ми одговарала, па сам паузирао неких годину дана. Када сам пошао у средњу Машинску школу, професор физичког био ми је чувени Новосађанин Милан Зига Шашић, који је пропагирао скијање на снегу, а био је и рекордер у скоку мотком. Уз њега сам, током наредне четири године, тренирао ту атлетску дициплину и највећи успех било ми је освајање трећег места на јуниорском првенству државе, с прескочених 3,60 метара.

Стицајем околности, Камаси није одмах уписао факултет, већ је после средње школе отишао у војску. 

– Родитељи нису имали средстава да ме даље школују, па сам одлучио, по повратку из армије, да се запослим. Постао сам радник фабрике „27. март“ у Индустријској зони и наредну годину сам тамо радио. Тада је мој брат отишао у ЈНА, отворило се мало простора у породичним финансијама и рекао сам оцу да ми се посао не свиђа, да у томе не видим никакву перспективу и договорили смо се да, док је брат у војсци, упишем Вишу педагошку школу, која се налазила тада у новој згради где се данас налази Факултет за спорт и физичко васпитање. За годину и по дана сам завршио ту школу, венчао се с првом супругом и из тог брака сам добио синове Феђу и данас нажалост покојног Сашу. Касније сам, у другом браку, добио и три ћерке – Софију, Атину и Лару. Иако сам и даље тренирао, запослио сам се у ОШ „Јован Јовановић Змај“ у Србобрану, где сам организовао атлетску секцију. И не само то, са школском екипом освојио сам, већ у првој години, Првенство Војводине. После годину дана у Новом Саду је отворена, било је то 1975, нова школа “Јован Поповић“, па сам по пола добио посао у тој школи, као и у школи „Доситеј Обрадовић“ на Детелинари. 

Тада је Ферика већ радио као тренер у АК Војводина и сам себи је поставио један циљ.

– Идеја ми је била да у школи направим атлетског репрезентативца. У генерацији коју сам водио задесио се син нашег чувеног рвача Стевана Пиште Хорвата – Атила, који је показивао велику склоност ка скоку увис, који је стигао и до сениорског рекорда Војводине од 215 цм. У плејади деце с којима сам радио, издвојио бих децу рођену 1967, у којој је била Тамара Малешев, рекордерка Југославије са прескочених 192 цм, с којом је дошао у клуб и њен брат Петар. Касније је стигла и генерација 1971. годишта, с Гораном Обрадовићем, данашњим тренером Иване Шпановић. Он ми је рекао да има другара који му је и комшија, да игра одбојку, али би се опробао и у скоку увис. Реч је била о Стевану Зорићу, каснијем репрезентативцу наше земље и човеку који је савладао висину од 231 цм. Они су са мном радили и у клубу, али и у секцији у мојој школи, у којој сам развио читав систем екипних такмичења, који је био на завидном нивоу.

Рад с Тамаром Малешев

Практично од пионирских дана, Камаси је радио с Тамаром Малешев, која је доскора била власница државног рекорда Србије у скоку увис. 

„С њом сам радио дуго, уз прекид од годину-две, када је била у Београду, у Црвеној звезди, код тренера Аце Маринковића, да би се касније вратила у Војводину. Она је 1983. била друга на јуниорском ЕП, а следеће године је, у марту, освојила пето место на сениорском дворанском Првенству Старог континента и требала је да иде тог лета на Олимпијаду у Лос Анђелесу. Нажалост, повредила се, а онда смо донели одлуку за коју ни данас нисам сигуран да је била исправна, да не иде на Игре. Она се, додуше, опоравила од озледе, али није била спремна за врхунске резултате. Тамара је, барем вербално, прихватила моју одлуку, али очигледно се с њом није помирила, а ја, с данашње тачке гледишта, мислим да сам можда погрешио”.

После осам година рада у школи, тачније 1983, Ференц Камаси постао је професионални тренер у АК Војводина.

– Заситио сам се рада у школи, јер су се сваке године укруг вртеле исте ствари, само се се деца, односно ђаци мењали. Стизала су лоша економска времена и, при уласку у зборницу, у колективу сам приметио свеприсутну летаргију. Тада сам одлучио да одем... Имао сам ту срећу да је Аница Голијанин, касније удато Шобот, добила посао у клубу и он јој се није свиђао. Питао сам је да ли би  радила у школи, одговорила је да би, па смо направили самоуправни договор о размени радника и почео сам да радим у клубу. Већ те године ми је Тамара Малешев била друга на јуниорском Европском првенству, с прескочених 186 цм. 

Управо Тамара и њен брат Пеца, били су међу најбољим Камасијевим ученицима.

- Уз њих двоје, ту је свакако и Стеван Зорић, који је освајао бројне медаље на великим такмичењима. Уз скок увис, међутим, посебно сам поносан на свој рад у дисциплини која је код нас била скоро замрла, а то је десетобој. На сцени се појавио Михаил Дудаш, медаљаш са највећих европских сениорских такмичења, па су услови за то створени у време док сам био савезни капитен наше репрезентације. С њим су били и мој син Феђа, Николић из Кикинде и Мандарић из Кањиже, све момци који су учествовали на светским такмичењима у десетобоју. Они су подигли резултате на преко 8.000 бодова, са дотадашњих 7.000. Дудаш је остварио 8.275 бодова, у раду са Феђом и Гораном Обрадовићем. Био је уз њих и Игор Шарчевић, који је освојио 10. место на ЕП, са 7.995 бодова, дакле само пет испод границе која дели врхунске, од просечних десетобојаца.

Интересантно је да Ферика никада није био на олимпијским играма, иако је имао спортисте који су на њима учествовали.

– Лос Анђелес сам одбио, јер сам Тамару Малешев одговорио да тамо отпутује, а 1996, иако сам био савезни капитен, била су само три места за тренере, уз седам-осам спортиста. Та места сам попунио тренерима Драгана Перића, Александра Раковића и Драгутина Топића. Био сам први капитен који, ето, није био на Играма. Две године сам био савезни капитен и онда сам дао оставку на ту функцију, иако сам имао уговор на још две године. Вратио сам се у мој клуб и наставио у њему да радим.

Све до 2015. године, када је отишао у пензију, Ференц је утицао на то Војводина почне да доминира српском атлетиком. 

– До тада су водећи клубови код нас били Црвена звезда и Партизан. Тада сам потегао организационе послове у стручном раду, успео сам да у Нови Сад вратим групу атлетичара који су били у Партизану, на челу са Гораном Обрадовићем, који је први тренерски професионални посао добио у том клубу. Тада је почео успон Војводине, добили смо нови тартан, па смо 2004. били организатори Купа Европе. Постали смо најуспешнији колектив у систему АС Србије, био сам шеф струке, па смо седам-осам година били перјаница српске атлетике. И данас, упркос недостатку простора за бацачке дициплине, који је изгубљен изградњом тржног центра поред садиона, Војводина има најбоље тренере, међу којима су Обрадовић, мој син Феђа, професор Зељковић у бацачким дициплинама, Дарко Милинков, Душко Миличић, Драгана Ђорђевић и још сијасет девојака и младића који раде са школицама атлетике, које похађа око 500 девојчица и дечака.

Национално признање Ференц Камаси добио је за период у којем је био савезни капитен репрезентације, а када је Драгутин Топић, на сениорском Европском дворанском првенству у Стокхолму, освојио златну медаљу.

- Најпре сам, 1983, добио Спартакову награду, када је Тамара освојила сребро на јуниорском ЕП. А што се тиче националног признања, тада нисмо ни знали да ће оно да постоји, а оно, као и резултати код спортиста, одваја врхунске стручњаке, од оних просечних – завршио је Ференц Камаси, жива енциклопедија атлетике, који је значајан део каријере радио и као кондициони тренер у, како је нагласио, озбиљним нашим, али иностраним одбојкашким, кошаркашким и фудбалским клубовима.

Александар Предојевић