ОРАО КРСТАШ СИМБОЛ СРБИЈЕ И НАЈРЕЂА ГРАБЉИВИЦА НАШЕГ КРАЈА Прича о Лакију и његовом путу ка слободи

Његова популација последњих деценија озбиљно је нарушена, али проблем није детектован само код нас, већ и у другим европским земљама. Разлог његовог одсуства из ових крајева је губитак станишта, сеча старих стабала, тровање пестицидима, нелегално убијање и тровање, а додатне претње овој врсти су саобраћај и струјни удари, због чега су временом постављене вештачке платформе за гнезда. 

Орао крсташ веома је осетљива врста и не подноси узнемиравања, поготово у периоду одгајања младунаца. Зато су стручњаци уназад годинама радили на едукацији локалног становништва, што је можда и кључна ствар у очувању ове популације. У 2017. години, постојао је само један гнездећи пар, који је био под сталном заштитом волонтера и орнитолога, што је значајно допринело опоравку ове грабљивице, уз помоћ популација из околних земаља. Данас је у Србији забележено чак 19 парова, захваљујући великим напорима Друштва за заштиту и проучавање птица Србије и других релевантних стручњака, који су самостално, ал и уз помоћ европских пројеката, успели да подигну бројност орла крсташа у нашој земљи. Један такав межународни пројекат је „ PannonEagle LIFE”, који је имао за циљ смањење смртности изазване људским деловањем и повећање популације. Након спроведених активности, гнездећи пар је био повећан са једног на три и сви су били успешни у одгоју младунаца.  

Прошле године, мали број младунаца се излегао, а за једног од њих почетак је био посебно тежак. Како су нам рекли чувари у ЈП „Палић – Лудаш” који делују у циљу заштите природе у чак чест заштићених природних добара, пронађен је под нејасним околностима само пар месеци након излетања, сломљених пера и измењеног понашања. С обзиром на то да су људи почели да воде бигу о њему, а услед држања на погрешан начин, неколицина пера му је било сломљено и искрзано. 

– Предугим боравком уз људе се везао за њих, променивши своју „дивљу“ природу и поставши такозвани „импринт“. Збринут је у јесен 2024. године у Зоолошком врту „Палић“, а до пред крај ове зиме, већ је лепо летео у наменском великом кавезу њиховог авијаријума. Ипак, понашао се и даље питомо и није био способан за пуштање у природу, а након вишедневних консултација, одлучено је да се прибегне врло смелој и ризичној акцији, скоро па авантури. Помоћи ћемо му да поново постане „дивљи“ и „слободног духа“, а искуства у овом већ постоје – поручили су из ЈП „Палић – Лудаш”., и додају да је пре двадесетак година, у Потисју успешно „подивљан“ млади белорепан. 

Носиоци овогодишње акције су исти као и пре две деценије, чувари из ЈП „Палић – Лудаш“ и орнитолози из Покрајинског завода за заштиту природе, овога пута уз изванредну помоћ ЈП ЗОО врт „Палић“ и Друштва за заштиту и проучавање птица Србије.

– Прво је у заштићеном подручју ПИО „Суботичка пешчара“, близу постојећег хранилишта за орлове, постављен наменски прављен велики кавез „за подивљавање“. Потом је млади орао крсташ из ЗОО врта „Палић” премештен у кавез у дивљини. Претходно му је постављен сателитски одашиљач, да би се могао пратити, у случају да пуштање на слободу не пође како треба, да можемо реаговати и избавити га из невоље ако у њу забаса. Тада смо овог младог крсташа и „крстили“ Лаки. У свом новом кавезу, где је имао и храну, провео је неколико дана у друштву других орлова који су слетали на хранилиште. „Укуси“ слободе и дивљине су му се брзо допали и оно што следи већ је легендарно. Храбро се отиснуо из кавеза да се у њега не врати – рекли су чувари из „Палић – Лудаш”.  
Пар недеља је Лаки боравио близу хранилишта за орлове у ПИО „Суботичка пешчара“, а потом се осмелио да прелети границу и облети Мађарску, свративши и до оближњег Националног парка „Кишкуншаг“. Сад већ много смелији, враћа се у Србију, посетивши прво Парк природе „Камараш“ па Предео изузетних одлика „Кањишки јараши“. Освајао је тако Лаки шумо - степске просторе, прелетевши и Палићко језеро, све до шуме Чикерије. А онда је лаки помислио да може да лети и даље, те се отиснуо на свој, за сада, најдужи лет од око 90 километара на исток, преко Тисе до села Сајан и СРП „Пашњаци велике дропље“, у близини гнезда из ког се излегао. После тога кратко одлази на југ до ПИО „Слатине средњег Баната“, па се враћа за Сајан. А како кажу управитељи, у том моменту се Лаки може сматрати потпуно самосталним, те су му пожелели срећу у даљем летењу и сналажењу. 

Све у свему, орао крсташ је до данас остао једна од најређих птица наших крајева, али има наде да ће се бројност његове популације и даље повећавати, захваљујући напорима Друштва за заштиту и проучавање птица Србије и пројектима које подржава Европска унија. Ипак, ова врста и даље захтева сталну заштиту и одговорно понашање људи како би опстала у природи Србије.