ШТА ЧЕКА МЛАДЕ БЕЗ РОДИТЕЉСКОГ СТАРАЊА ПОСЛЕ ПУНОЛЕТСТВА Када нема породице ту су Куће могућности
Када напуне 18 година, многи млади верују да су спремни за самосталан живот и све изазове које он носи. У пракси то често није тако, а посебно тешку позицију имају млади који одрастају без родитељског старања.
Више од 500 младих сваке године изађе из система социјалне заштите у Србији и нађе се у ризику да постану жртве криминала, трговине људима и других облика експлоатације. Док је за већину пунолетство разлог за славље, за њих оно представља прекретницу – тренутак када остају без системске подршке и постају готово невидљиви.
Зато постоје Куће могућности, које под окриљем удружења Центар Звезда већ више од десет година пружају подршку младима без родитељског старања.
О томе какву помоћ могу да добију и како друштво може да им помогне, говорила је Татјана Дражиловић из Центра Звезда.
Где постоје Куће могућности и коме су намењене
Тренутно у Србији постоје три Куће могућности – у Београду, Крагујевцу и Нишу. Оне су намењене младима који су изашли из домова за незбринуту децу, хранитељских породица, васпитно-поправних установа, често и из затвора за малолетнике или сигурних кућа. Неретко су у питању млади који беже од породичног насиља и других тешких околности.
„Имали смо и неколико младих из мигрантске популације који нису имали никога ко би о њима бринуо. Са свима су искуства позитивна, али је потребно време. Без годину или две у програму не може се говорити о стварном утицају“, истиче Дражиловићева.
За то време млади допуњују образовање, усвајају животне навике и вештине – од кувања, одржавања домаћинства и буџетирања до основних техничких знања. Управо зато програм траје дуго и број корисника је ограничен.
Индивидуални приступ и дугорочна подршка
Корисници у Куће могућности долазе преко центара за социјални рад, али и самостално, захваљујући медијима и друштвеним мрежама. Са сваким се прави индивидуални план, у складу са њиховим знањем, образовањем и могућностима.
„Радимо и на формалном и на неформалном образовању – од завршетка школе до курсева, страних језика и возачког испита. На почетку сви пролазе обуку животних вештина, јер многи нису информисани о стварима које узимамо здраво за готово“, објашњава она.
Како се крај програма приближава, процењује се да ли су спремни за самосталан живот – да ли имају стабилан посао, могућност изнајмљивања стана и основне услове за самосталност. Центар Звезда са корисницима остаје у контакту и након изласка из програма.
„Имамо младе који су били први станари пре 11 година и са њима смо и данас у контакту. Долазе са својом децом. Ти односи трају“, каже Дражиловићева.
Око 150 младих прошло је кроз програм
У последњих десет година кроз програм Центра Звезда прошло је око 150 младих. Неки су остали неколико месеци, неки и више година, а препорука је боравак до две године.
„Имали смо и оне који су отишли, покушали да се снађу, па се вратили. Једна девојка је рекла да јој је најважније било то што је знала да има где да се врати. Та сигурност много значи“, наводи она.
Поред постојећих кућа, у плану је и Кућа могућности на селу, намењена младима који су одрасли у руралним срединама и теже се прилагођавају великим градовима.
Пунолетство као системски проблем
За младе са пребивалиштем у Београду град обезбеђује новчану помоћ у првој години након изласка из система социјалне заштите. Иако то има предности, постоје и озбиљне мане.
„Након истека те године подршка престаје. Не постоји дугорочно, системско решење. Овај проблем постоји свуда у свету и најчешће се решава уз помоћ невладиног сектора и донација“, истиче Дражиловићева.
Како се може помоћи
Центар Звезда финансира рад Кућа могућности продајом ручних радова и производа које праве корисници – дрвених предмета, свећа и других производа. Средства се користе за покривање трошкова смештаја и програма.
Поред тога, могуће је донирати средства, грађевински материјал или се одлучити за месечно стипендирање једног корисника у износу од 35.000 динара.
„Сваки наш производ није само предмет – то је једна животна прича“, поручују из Центра Звезда.
„Љубав није довољна“
„Сви смо мислили да је довољно да некога волимо, али су потребни и знање и вештине да бисмо разумели трауме и понашања. Љубав није довољна“, закључује Татјана Дражиловић.
