СВЕДОЦИ ВЕРЕ КРОЗ ВЕКОВЕ Сећамо се Преподобне Меланије и Светог Доситеја Загребачког

Свети Доситеј Загребачки Исповедник

Митрополит Доситеј Васић рођен је у Београду 5. децембра 1887. године. Гимназију и богословију завршио је у родном граду, а Духовну академију са степеном богословља у Кијеву 1904. године Након двогодишњих студија богословских и философских наука на Берлинском универзитету, студирао је у Лајпцигу и експирименталну философију.

Монашки постриг и чин јерођакона примио је још као ученик Богословије. За суплента Богословије Светог Саве у Београду постављен је 1907, а две године касније (1909) наставио је студије на Сорбони. Крајем 1910. године прешао је у Женеву где је боравио све до објаве Балканског рата. Свети архијерејски синод изабрао га је маја 1913. године за епископа. Исте године, 25. маја посвећен је за епископа Нишког.

Почетком Првог светског рата, после низа неприлика, владика Доситеј је интерниран. У своју Епархију вратио се тек 1918. године. После нормализације стања, владика Доситеј је изабран за потпредседника Средишњег архијерејског сабора и у том својству је учествовао у преговорима са Цариградском патријаршијом. Три године провео је на мисионарском раду у Чехословачкој. 

За првог архијереја новоустројене Загребачке епархије постављен је 1931. године. Његов боравак у Загребу упамћен је по бројним харитативним делима. У овом граду основао је и православни манастир посвећен Светој Петки. 

За време болести патријарха српског Варнаве, као најстарији члан Светог архијерејског синода водио је послове Српске цркве. После патријархове смрти, до избора новог патријарха 1938. године, владика Доситеј је администрирао Београдско-карловачком архиепископијом. 

По избијању Другог светског рата митрополит Доситеј је ухапшен и заточен у затвору загребачке полиције у Петрињској улици. Као тежак болесник премештен је у болницу где је мучен и злостављан од тамошњих часних сестара. Тако измучен, у бесвесном стању, стигао је у Београд, у манастир Ваведење, где га је брижно неговало сестринство овог манастира. Од тешких последица злостављања умро је 13. јануара 1945. године у манастиру Ваведењу и сахрањен у порти овог манастира. 

Тропар (глас 1): 

Православија наставниче, благочестија учитељу и чистоти, всељенија свјетилниче, Ахијерејев Богодохновеноје удобреније Доситеје премудре: ученми твоими всја просвјетил јеси, цјевнице духовнаја, моли Христа Бога спастисја душам нашим. 

Преподобна Меланија Римљанка

Њени родитељи били су веома богати. Присилили су је на брак са младићем Апинијаном. Када је родила друго дете, она sse тешко разболела. Свом мужу је рекла да ће оздравити само тако, ако се он закуне пред Богом, да ће убудуће с њом живети као брат са сестром. Муж се заклео, и Меланија је оздравила. Пошто је било Богу угодно, да им узме обоје деце, они су решили да распродају своје имање и расточе на убоге, на цркве и манастире. Путовали су по многим земљама и градовима свуда чинећи добра дела од свог богатства. Посетили су знамените духовнике у горњем и доњем Мисиру, и од њих много научили.

За све то време Меланија се подвизавала у строгом посту, молитви и читању Светог писма. Имала је обичај, да сваке године три пут прочита цело Свето писмо, Стари и Нови завет. Са својим мужем живела је као са својим братом и саподвижником. Када су дошли у Александрију, примили су благослов од светог Кирила патријарха. Потом су отишли у Јерусалим, и настанили се на Гори Јелеонској. 

Меланија се затворила и предала посту и молитви. И проживела је тако четрнаест година. Потом је изашла да послужи другима ка спасењу. Основала је мушки и женски манастир. На позив свог рођака, сенатора Волусијана, незнабошца, отишла је у Цариград, и обратила га у веру Христову (што није могао да учини ни сам блажени Августин). Потом се опет вратила на Гору Јелеонску, где се и представила Богу 439. године у 57. години свог живота. 

Тропар (глас 8): 

У теби се, мати, сигурно спасе боголикост, јер си примивши Крст, следила Господа Христа. Делима си учила презирати тело, желећи више за душу ствари бесмртне, зато и са Анђелима, Света Меланијо, радује се дух твој.

Telegraf.rs