СРБИЈА ДАЛЕКО ОД ОБРАЗОВАНОГ СВЕТА Ево како у овим земљама децу од малих ногу уче да буду добри и одговорни људи ТАБЛИЦА МНОЖЕЊА И ОЦЕНЕ ДОЂУ ТЕК НА КРАЈУ

Универзуму у коме се не учи због оцене, већ због себе. 

Један од најфасцинантнијих примера долази из Јапана. 

Јапан: Карактер пре знања

У јапанским школама деца немају класичне тестове знања све до четвртог разреда. Прве године школовања нису посвећене провери знања, већ изградњи карактера. Јапанци верују да знање може да се надогради, али да се карактер гради само док је дете мало. Зато су манири, емпатија, самоконтрола, осећај за правду и поштовање других важнији од тога да ли дете зна таблицу множења. 

У првим годинама школе деца повремено решавају квизове, али у форми игре, без икаквог притиска. Уче како да буду великодушни, толерантни, пажљиви према другима. Уче да се контролишу, али и да разумеју туђе емоције. У Јапану не постоји идеја да се дете васпитава код куће, а образује у школи - школа је подједнако место васпитања и образовања. 

Њихова филозофија је једноставна, али снажна: знање су зидови, али карактер је темељ. 

Чак и почетак школске године има симболику, она почиње у априлу, у време цветања трешања, па је сам полазак у школу повезан са лепотом, а не са стресом. Распуст траје пет недеља, али деца и тада долазе повремено у школу због активности, дружења и очувања радних навика. 

Још једна ствар која изненађује многе родитељеје то да јапански ученици сами чисте школу. Не постоји домар. Чишћење, познато као Соуји или „почасно чишћење“, учи децу тимском раду, одговорности и поштовању простора у којем бораве. Када дете само брише под, много теже ће га сутра намерно прљати.

Ручак се једе заједно, у учионици, са учитељем. Храну припремају стручњаци, а сервирају је сами ученици. То није само оброк, то је час културе, заједништва и здравих навика. 

Али и поред све те нежности у почетку, јапански систем касније постаје изузетно захтеван. Пред крај школовања тестови постају свакодневица, а завршни испит одлучује судбину ученика. Конкуренција је огромна и период припреме називају „испитним паклом“. Ипак, Јапанци верују да је факултет награда - својеврсни предах пре професионалног живота. 

Шведска: Дете као партнер у учењу

У Шведској образовање почиње тек са седам година. До шестог разреда деца немају нумеричке оцене. Уместо тога, наставници воде индивидуалне планове развоја за свако дете. Циљ није да дете буде боље од другог детета, већ да буде боље него јуче. 

Учионице немају звона. Паузе се завршавају тихо. Деца се враћају сама, без трчања и вике. Сваког јутра заједно пролазе кроз план дана како би развили осећај за време и одговорност. 

На сваком столу налазе се две картице: зелена значи „могу сам“, црвена „потребна ми је помоћ“. Тиме се дете учи самосталности, али и томе да је тражење помоћи знак зрелости, а не слабости. 

Школе обезбеђују сву опрему - од оловака до таблета. Деца излазе напоље сваког дана, без обзира на временске услове. Унутра често бораве у чарапама, како би се осећали слободније и опуштеније. 

У Шведској се дете не учи да се плаши школе. Учи се да јој припада. 

Норвешка: Школа која личи на живот

У Норвешкој током првих седам разреда не постоје оцене. Постоје коментари, анализе, разговори. Постоје тестови, али они нису казна, они су смерница.

Прва година школе више личи на продужетак вртића него на класичну учионицу. Деца уче кроз игру, покрет, разговор и заједничке пројекте. Абецеда, основна математика и енглески језик долазе природно, без журбе. 

Посебна пажња посвећује се исхрани. Слаткиши и грицкалице нису део школског дана. Деца носе једноставне, здраве оброке. Уче да брину о телу исто колико и о знању. 

Часови су краћи, паузе чешће, ритам прилагођен детету, а не програму. 

Данска: Без рангирања, без страха

Дански систем избегава поређења. Деца се не рангирају. Не постоји такмичење у коме неко мора бити најбољи да би други имали смисла. 

Наставнике ословљавају по имену. Ауторитет се гради односом, не дистанцом. Настава се заснива на раду у групама, решавању проблема, креативности. 

Деца већ од првог разреда имају свакодневну физичку активност. У школи проводе око пет сати, али велики део тог времена проводе напољу, у покрету, у игри. 

Циљ образовања у Данској није савршено дете - већ радознало дете. 

Скандинавија и даровита деца: Једнакост испред издвајања

Занимљиво је да Скандинавија не издваја посебно даровиту децу. Фокус је на једнакости и помоћи онима који заостају. Сматра се да би прескакање разреда могло нарушити емоционални развој детета. 

Ипак, све више бивших ученика касније признаје да су се осећали запостављено јер њихов потенцијал није био довољно препознат. Систем штити слабије, али понекад заборавља на оне који могу више. 

Кина: Таленат као национални пројекат

У Кини је слика потпуно другачија. Даровита деца се препознају, издвајају и усмеравају кроз специјалне програме. Програми за надарене постоје деценијама. Деца улазе на универзитете раније, баве се науком, истраживањима, такмичењима. 

Таленат се негује, али и строго обликује. Та деца често носе терет очекивања целе државе. Улаже се много, али се и много тражи. 

Немачка: Систем који се прилагођава детету

У Немачкој је нормално да даровито дете прескочи разред, похађа часове са старијима, сарађује са универзитетима, учествује у летњим камповима и истраживачким пројектима. Систем се прилагођава детету, не дете систему. 

Србија: Између реформе и стварности

А онда се вратимо на наш систем. 

У Србији дете полази у школу са шест и по година. У првом разреду добија описне оцене, а већ од другог разреда бројеве. Од тада почиње трка. 

Сваки дан српски и математика. Страни језик два пута недељно. Физичко три пута. Програм је густ, уџбеници се често мењају, родитељи сносе трошкове. 

На папиру, Србија има систем за даровите. ИОП3 постоји. Акцелерација постоји. Специјализована одељења постоје. У пракси - ретко се користе. 

Наставници немају времена. Програми су претрпани. Фокус је на градиву, не на детету. Сарадња између школе, родитеља и стручњака често је слаба. 

Постоје светли примери, Петница, Регионални центар за таленте, али они функционишу поред система, не као његов саставни део. 

Шта на крају остаје?

У Јапану дете прво учи како да буде човек.

У Скандинавији како да буде одговорно.

У Кини како да буде изузетно.

У Немачкој како да развије потенцијал.

У Србији дете врло рано учи шта значи оцена. 

И можда ту није проблем у знању.Можда је проблем у редоследу.

 Јер оцена је број. А дете је прича.

 А ниједна озбиљна земља не гради будућност тако што мери приче бројевима.

(Telegraf.rs)