РУКОМЕТАШИ СРБИЈЕ ПАЛИ ПРОТИВ ШПАНИЈЕ НА ОТВАРАЊУ ЕП, АЛИ НАДА ОСТАЈЕ: Скупа лекција „орлова”

Европско рукометно првенство у данском Хернингу почело је за Србију најтежим могућим изазовом, дуелом са Шпанијом, једним од најстабилнијих и најтрофејнијих европских састава. Пораз на отварању шампионата у дворани „Јyске Банк Боxен“ није изненађење сам по себи, али начин на који је до њега дошло оставља довољно материјала за анализу, али и за опрезни оптимизам пред наставак такмичења у „групи смрти“, где су ривали још Немачка и све озбиљнија Аустрија.

Раул Гонзалес, шпански стручњак на клупи Србије, одлучио се за проверену окосницу: Милосављев и Цупара на голу, браћа Илић на левом крилу, Воркапић десно, Марсенић и Пешмалбек на пивоту, уз Лазара Кукића као централну фигуру напада. На папиру, стабилна поставка. На терену, много простора за напредак.

Србија је ушла у меч мекше него што се очекивало. У првих 15 минута голмани су имали само две одбране, а одбрана као целина деловала је статично, без агресије и без правог контакта. Шпанци су лако стварали вишак, лопта им је ишла брже него у претходним међусобним дуелима, а српски дефанзивни блок није успевао да испрати ритам. Дуели „1 на 1“ били су изгубљени готово редом, што је посебно забрињавајуће јер се велики део нашег нападачког концепта заснивао се управо на индивидуалним продорима.

У нападу је Србија имала неколико добрих момената, али превише осцилација. Лопта се често заустављала, није било довољно кретања без лопте, нити коришћења простора који је шпанска дубока одбрана остављала. Решења са два пивота, утрчавања крила или бекова – готово да нисмо видели, иако је ситуација то нудила.

Промашена два пенала Илића у раној фази меча додатно су унела нервозу. Ђукић је потом преузео одговорност и био сигуран са линије седам метара, али то није било довољно да се ухвати прикључак. Шпанци су у неколико наврата одлазили на +5, а Србија је углавном играла „гол за гол“, без правог налета којим би преокренула ритам.

Највећи проблем остаје одбрана. Не само да није било чврстине, већ су и искључења долазила из ситуација које нису плод агресивне, организоване дефанзиве, већ техничких грешака: Ђукић због играња лопте, Марсенић због протрчавања, Пешмалбек без правог контакта. То су поклони које ривали овог нивоа не праштају.

У наставку је Милосављев имао неколико добрих интервенција, али Србија није успела да подигне одбрану на ниво који би омогућио озбиљнији повратак. Шпански голмани такође нису бриљирали, али ни то није искоришћено. Разлика се углавном кретала између три и четири гола, стигли су орлови у финишу у два наврата на два гола заостатка, што је било максимум домета у овом мечу..

Пораз од Шпаније није пресудан. Оно што јесте важно је то да Србија мора да покаже потпуно другачији ниво енергије и агресије у дуелима са Немачком и Аустријом. Ова екипа има квалитет, има селектора који зна како се играју велика такмичења, али мора да покаже више одлучности, нарочито у одбрани.

Дан паузе долази у правом тренутку. У суботу од 20.30 часова следи дуел са Немачком – меч који ће у великој мери одредити судбину Србије на овом првенству.