Заборављени архипелаг постао ново геополитичко жариште У МЕСТУ ГДЕ ЧОВЕЧАНСТВО ЧУВА СВОЈУ ПОСЛЕДЊУ ШАНСУ И СРБИЈА ЈЕ ОСТАВИЛА ТРАГ
Деценијама је Свалбард, архипелаг у Арктичком океану, био познат углавном научницима. Затим су га открили авантуристички настројени туристи, а данас је постао место сукоба интереса великих сила (слично као Гренланд).
Свалбард припада Норвешкој која инсистира на његовој заштити. Географска локација, релативна близина Северног пола и споразум из 1920. године дали су архипелагу посебан статус.
Прекривен глечерима и снегом
Архипелаг се састоји од више острва, а једино трајно насељено острво је Шпицберген.
Око 60 одсто Свалбарда је прекривено глечерима и снегом, али Северноатлантска струја ублажава арктичку климу и чини да околне воде буду пловне већи део године.
Пошто се архипелаг налази северно од Арктичког круга, у насељу Лонгјербијену на острву Шпицберген од 20. априла до 23. августа траје поларни дан, док је од 26. октобра до 15. фебруара у току поларна ноћ.
Свалбард је 1925. године званично прикључен Норвешкој као својеврсна „неутрална зона” у којој је забрањено подизање војних база. Међутим, током Другог светског рата био је поприште низа поморских војних операција и сукоба између савезничких снага и нацистичке Немачке.
Архипелаг омогућава надзор над кључним поморским рутама између Баренцовог мора и Северног Атлантика, а уједно представља једно од најбољих места на Земљи за преузимање сателитских података, преноси Јутарњи лист.
Друмске везе не постоје
Свалбард је и важна „природна климатолошка лабораторија“. Студије показују да се загрева шест пута брже од глобалног просека, а неки истраживачи предвиђају да ће до 2100. године његови глечери губити лед двоструко брже него данас.
На острву Шпицберген, чија је површина око 37.673 квадратна километра, живи око 2.900 становника. Пошто за живот на Свалбарду није потребна виза, нити радна дозвола (докле год особа може сама себе да издржава), Шпицберген је постао дом људима из целог света – трећина становника су имигранти из 50 земаља.
Заједнице на Свалбарду немају друмске везе – људи се крећу бродом, авионом/хеликоптером или моторним санкама. Свако ко напушта насеље мора носити пушку. Ношење ватреног оружја изван насељених подручја законом је прописано због могућег сусрета с поларним медведом.
Због пермафроста (трајног смрзнутог тла), који спречава разградњу тела, на Свалбарду не постоји опција за класичну сахрану, о чему више можете ОВДЕ сазнати.
Дом бројних истраживачких база
Иако Свалбард припада Норвешкој, два места на острву Шпицберген углавном су насељена Русима, а до рата у Украјини тамо су живели и Украјинци. Око 450 људи живи у модерној руској рударској заједници Баренцбург, док мање од десет особа живи у совјетском селу Пирамидену, које је добило име по величанственој оближњој планини препознатљивог пирамидалног облика.
Острво Шпицберген је дом бројних истраживачких база разних земаља. Већина научника је концентрисана око Ни-Олесуна, који је морским путем удаљен око 100 километара од Лонгјербијена.
Ни-Олесун је најсеверније функционално цивилно насеље на свету и може се похвалити аеродромом и луком.
Од 2021. године, 18 институција из 11 земаља има мање-више стално присуство у овом насељу – пет делује током целе године, док су остале присутне углавном током пролећно-летње-јесење сезоне. Поред Норвешке, тамо се налазе базе Велике Британије, Француске, Холандије, Италије, Немачке, Јужне Кореје и Јапана, а од 2004. године делује и „Жута река”, кинеска истраживачка станица чији је фокус на глациологији, копненој и морској екологији, свемирској физици и атмосферским истраживањима.
Идеални услови за „Трезор судњег дана”
Симбол архипелага је поларни медвед. Процењује се да на Свалбарду живи око 3.000 опасних предатора, отприлике колико и људи. На острвима постоји и велики број птица, попут морског папагаја и арктичке чигре.
Пермафрост и целогодишње ниске температуре показали су се идеалним за „Трезор судњег дана” (Global Seed Vault), јединствени објекат са сложеним сигурносним системом, где се чувају семене културе из свих делова света.
Дакле, можете га посматрати као модерну верзију Нојеве барке.
Од 2008. године, када је отворен, у трезор је похрањено више од 1,3 милиона узорака семена, који представљају 13.000 година пољопривредне историје.
И Србија је депоновала 96 овдашњих најзначајнијих сорти пшенице, јечма, оваса и ражи, које је одабрао Институт за ратарство и повртарство из Новог Сада, а више детаља можете ОВДЕ сазнати.
