РУКОМЕТАШИ СРБИЈЕ ПОРАЖЕНИ НА СТАРТУ ЕВРОПСКОГ ПРВЕНСТВА, АЛИ И ДАЉЕ У ИГРИ ЗА ДРУГИ КРУГ: Пораз који боли, али још не руши снове

ХЕРНИНГ: Много се очекивало од премијере Србије на Европском рукометном првенству. Освежени „орлови“, под вођством новог селектора Раула Гонзалеса, требало је да покажу да је промена на клупи донела и промењени идентитет на терену. Уместо тога, дуел са Шпанијом оголио је старе слабости и донео нове дилеме, уз пораз који боли, али још не затвара врата другог круга (27:29).

Шпанија је била тактички зрелија, физички снажнија и стрпљивија. Дубока зона „црвене фурије“ претворила је напад Србије у спору и читљиву игру, у којој су бекови често деловали као „рукометни кошаркаши”, са предугим задржавањем лопте и мало сарадње са крилима ипивотима. То је био рукомет који Шпанци воле и знају да казне. Три бека Србије константно су улазила у дуеле један на један против снажнијег ривала, без правовремене дистрибуције лопте. Крила су остајала одсечена, пивотима се лопта ретко спуштала на време. У таквом односу снага, ни одбрана „орлова“ није имала потребну компактност, па ни голмани нису добили шансу да уђу у ритам.

Ипак, Србија је показалаи оно што даје разлог за опрезни оптимизам. Повратак са минус пет на минус два, уз напад за минус један, показао је да екипа имаупорност и да не одустаје. Да ли је то била стабилност Србије или тренутак пада концентрације Шпаније – остаје питање, али такви моменти на великим такмичењима често одлучују судбину турнира.

Пред „орловима“ је сада дуел са Немачком, ривалом сличне физичке снаге каоШпанија, али са другачијом филозофијом игре. Ако Србија поново уђе у утакмицу без ширине, без брзе лопте и без укључених крила ипивота, сценарио може битисличан. Ако, међутим, лекције против Шпаније буду брзо научене, овај пораз може да постане само болна, али корисна станица на путу ка другом кругу. Јер снови још трају, али за њих ћеморати да се игра паметније.

Јово Галић