(ВИДЕО) Један ресторан, без инфраструктуре и комфора ОВО ИТАЛИЈАНСКО ОСТРВО НУДИ НЕШТО ПУНО ДРАГОЦЕНИЈЕ Готово без туриста, ОВАЈ РАЈ НА ЗЕМЉИ савршен је за за „РЕСЕТ“ од свега

Већину дана, једини начин да се стигне до острва је малим чамцем са Понзе, удаљене око осам километара преко Тиренског мора.
 

Оно што привлачи оне који пређу пут није инфраструктура, нити удобност, већ управо одсуство оба. Палмарола се издиже стрмо из мора у облику вулканских литица, прекинутих морским пећинама и уским увалама. Постоји само једна плажа, мрежа стаза које воде према унутрашњости острва и готово никакав траг савременог развоја.

Како се стиже?
 

Да би се стигло до острва из Рима, потребно је путовати возом до луке Анзио, потом трајектом до Понзе, а затим се договорити са рибаром или власником приватног чамца за превоз у оба смера. Пошто острво нема сталних становника, Палмарола је дестинација коју више обликују временски услови, геологија и годишња доба него туризам.
 

На острву постоји један ресторан, О'Францесе, који служи свежу рибу и изнајмљује ограничен број основних соба издубљених у старим рибарским пећинама дуж литица. Гости резервишу месеце унапред и бораве на бази пуног пансиона, а цена по ноћи почиње од 150 евра.

Има толико тога, а опет тако мало за радити. Дане проводимо сунчајући се на предњој плажи ресторана, која је од розе коралних облутака. Ноћу лежимо на плажи и посматрамо звезде, шетамо са батеријским лампама. У зору нас власници буде да нас поведу на планинарење до највише тачке острва како бисмо гледали излазак сунца. То је предивно - рекла је једна од туристкиња која долази са породицом.
 

Древни остаци
 

Стазе на острву Палмарола воде од плаже према унутрашњости острва, пењући се ка рушевинама средњовековног манастира и остацима праисторијског насеља.

За вечеру једемо свежу рибу из мреже. Током целе недеље осећамо се као да живимо у праисторијском, напуштеном свету, помало као породица Флинтстонових на одмору - каже ова жена која саветује посетиоцима да понесу планинарске чизме уз одећу за плажу.

Она додаје да је много путовала, али да је Палмарола непревазиђена. Њени пејзажи су "очаравајући".
Иза главне плаже, обалу острва најбоље је истраживати чамцем. Литице обликују морске стубове, тунеле и пећине, а околна вода привлачи љубитеље снорклања, кајака и роњења. Једине животиње које посетиоци могу срести на копну су дивље козе, које се крију међу ниским палмама по којима острво и носи име.

Палмарола је одувек била пусто острво, и управо то је чини посебном. Стари Римљани су је користили као поморску стратешку осматрачницу у Тиренском мору за своју империјалну флоту, али је никада нису населили.
Свети ритуал
 

Власништво над острвом датира из 18. века, када су напуљске породице, послате да насељавају Понзу, добиле дозволу да поделе Палмаролу међу собом. Данас је острво у приватном власништву, подељено на бројне парцеле које држе породице које и даље живе на Понзи.

На литицама су мале пећине претворене у једноставне приватне настамбе, од којих су неке офарбане у бело и плаво. Рибарима су оне историјски служиле као склониште током олуја, а многи власници и данас их држе опскрбљене у случају да временски услови спрече повратак на Понзу.
 

Мала бела капела посвећена Светом Силверију стоји на врху морског стуба. Силвериј, папа из шестог века, био је прогнан на Палмаролу и верује се да је ту и преминуо.

Сваког јуна, рибари плове са Понзе до Палмароле поводом празника Светог Силверија, носећи цвеће до капеле и парадирајући дрвену статуу свеца чамцем. Учесници наизменично пењу стрме камене степенице до највише нише, где се налази главни олтар, како би се молили и медитирали.

Локалне легенде причају о морнарима које је ухватила олуја, а који су се молили Светом Силверију и били спашени, пише портал Она.