БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: МРАМОРАК (1) „Уклети замак” Ивице Шаина зарастао у коров и драчу
На улазу у Мраморак из правца Делиблата налази се Водица Св. Великомуниченице Параскеве, саграђена 1996.
Капелица је била отворена, на зидовима нема фресака али је на олтару велики број икона. На улазу стоји црна мермерна плоча са именима оних који су дали прилоге за изградњу ове црквице од тадашњег Владике банатског Хризостома до каменоресца Војкана из Мраморка.
Обишао сам велики број војвођанских села и вароши и, посебно у Банату, видео многе нове, велике куће које су остале недовршене, неусељене или пак напуштене. Кућа коју сам видео у Улици 2. октобра у Мраморку, апсолутни је шампион и по величини и по луксузној опреми.
Осетио сам да иза овога мора да се крије нека добра прича и нисам се преварио. Један мештанин исричао ми је детаље: Кућу је крајем деведестих почео да гради Ивица Шајин, Ром из села који се обогатио у иностранству. Нико не зна како. Понудио је црквеном појцу Сави Драксину да купи од њега стару швапску кућу на којој би саградио ову палату. Сава је очекивао 5. до 10.000 марака колико су такве куће коштале по банатским селима, а ни данас нема велике разлике. Сава је питао Ивицу: “А колико ти нудиш?”. Ивица је као из топа одговорио: “Хоће ли 200.000 марака бити у реду?” и исплатио суму без речи. Сава је за њу купио стан у Панчеву, земљу, пољопривредне машине и још му је остало... Онда су Ивици “пресахли” послови у иностранству и он је једноставно престао да ради на свом замку. Ивица је у раним шездесетим и живи у, такође великој кући у “главној улици” у селу (Улица Жарка Зрењанина).
Као и већина села у овом делу Баната и Мраморак је протеклих деценија изгубио велики број становника. Од пописа 1953. када је овде живело 5.204 становника село се преполовило - пало је на свега 2.265 колико их је било на попису 2022.
На месту данашњег насеља пронађени су трагови насеља још од најранијих периода. Међутим, поузданијих података нема. 1358. у близини данашњег насеља Мраморак забележено је постојање села Беркеш. Ово насеље припадало је крашовској жупанији. После тога је уништено. Тек након три века, тачније 1660. помиње се Мраморак.
Након протеривања Турака 1717. имао је само 12 домова, а 1761. означен је као напуштено насеље. Вероватни узроци напуштања насеља били су чести турски упади преко Дунава и заразне болести. Земљиште је све до 1763. припадало панчевачком диштрикту (срезу), а након формирања Немачко-банатске регименте, 1764. припојено је Војној граници. Насеље се поново формира 1770. када је досељен и мањи број Срба и Немаца. После 1773. подаци су веома оскудни, што указује на то да је насеље вероватно поново напуштено.
Према списима Феликса Милекера да су се прве српске породице доселиле после 1810. из Конака и Неузине, а први Немци око 1820. Место је званично основано 1816. и тада је подигнута мала капела за богослужења. Досељавање Срба и Румуна из Дежана, извршено је 1819. под вођством свештеника Арсенија Петровића, који је сахрањен у Мраморку 1824. Према попису из 1827. укупно је било 2.830 становника од којих 2.517 православних.
Након формирања Аустроугарске 1867. број становника се знатно повећао досељавањем Немаца и Румуна. Крајем 19. века половина становника су Немци, а од друге половине су пола Срби, а пола Румуни. Село је имало три цркве: српску, румунску и евангелистичку. Срби су цркву зидали у време Патријарха Рајачића 1856–60. заједно са Румунима, а при деоби 1873. Румунима је исплаћено 12.000 форинти.
Име по буби или по пашњаку
О називу места постоје два предања. По првом предању име је узето од тзв. мрмољака – буба у води којих је у оно време много било у овдашњим барама.
Други облик приказивања је овај: познато је да је место Мраморак био баваништански пашњак и код извора близу села који се и сада још налази ту, била је једна плоча од мрамора као седиште или спомен, где је долазила стока на појилиште и као такво било је познато у целој околини под општим именом Мрамор или Мраморак. По причању старих људи иста мраморна плоча или спомен затрпана је у блату, која би се евентуалним ископавањем могла пронаћи.
У дворишту Цркве Св. Саве налази се гроб учитеља Саве Максимовића којег су фашисти на том месту стрељали 1941. Споменик подижу сестре Ивана и Јелена, сестрична Мирјана и ћерка Мирослава. Иза њеног је било још једно име које је избрисано.
По укидању Границе, за првог кнеза био је изабран Немац Франц Трахт. У селу има 11 оделења основне школе: два српска, два румунска, шест немачких и једно забавиште. Ту су и пошта, апотека, општински лекар, земљорадничка задруга, занатлијска корпорација, један парни млин, четири циглане и ватрогасно удружење.
Мраморак је 1872. предат на управу Угарској, која мења име насеља у Хомокош (песак). Наредне четири деценије представљају напросперитетнији период у историји села: 1902. Румуни су подигли своју цркву. Овдашњи Немци су били евангелистичке вере па су у почетку одржавали богослужење у једној обичној кући, коју су за ту сврху подигли 1844. све до 1888. када су саградили цркву. Децембра 1894.
Мраморак добија железничку пругу и станицу три километра удаљену од села (заједничку са Делиблатом) о којој сам писао у прошлом наставку. 1886. отворена је апотека, 1899. основана је Српска земљорадничка задруга, 1904. засађени су виногради у „песку“, 1907. основано је Српско црквено певачко друштво а 1896. посађен је парк у површини од 3 катастарска јутра у квадрату, засађен липом, јелом, орасима, кестеном и другим дрвећем. У средини парка подигнут је заједнички крст Срба и Румуна који је сазидан на месту где је вођа насељавања Срба Комнен Рашић ударио први колац 1812…
У другом наставку приче о овом селу за седам дана читајте о послератној историји Мраморка, колонизацији, Расиму чији дом сваког децембра мештани прозову “Кућом Деда Мраза”, Фудбалском клубу “Пролетер” као и Ветропарку “Чибук 1”, највећем на Западном Балкану.
