„Предлагали су ми Евровизију, али нисам могла" СНЕЖАНА САВИЋ о певању, улогама и ЗАШТО СЕ ПРОТИВИ естетским операцијама

Од позоришних дасака и култних телевизијских ликова, преко музике која је обележила једно време, њен пут није био праволинијски, али је увек био аутентичан.

"За неке улоге сам закаснила"

Пред излазак на сцену Атељеа 212 где игра представу “Нико није заборављен и ничега се не сећамо”, Снежана говори о глуми као судбини, о љубавима и илузијама, о породици, одрастању и свету који се мења брже него што смо спремни да признамо.

У последње време глумица се вратила једној од својих највећих љубави – позоришту. Говорећи о том повратку, не крије колико јој је сцена недостајала.

- Позориште ми је увек пуно недостајало, али стицај околности је био такав да није било времена. Не кажем да није било понуда, било је јако лепих понуда за позориште и за неке класике и за улоге које ниједан глумац не би одбио. Али околности су биле такве да сам ја била на путу, и по Америци, на турнеји, или нисам била ту због снимања неке серије и једноставно ми се то није уклапало. Тако да сам за неке улоге закаснила. Али добро, има толико тога, може да се игра. Глумац никад није толико стар да не може за њега нешто занимљиво да се нађе - истиче за “Блиц” Снежана Савић.

Иза ње је изузетно успешна каријера која траје више од пет деценија, са бројним телевизијским улогама, нарочито у серијама Синише Павића – „Бољи живот“, „Срећни људи“ и „Породично благо“. Када говори о ликовима Нине, Малине и Рајне и о томе која јој је улога можда „највише легла“, глумица не прави разлике.

- Страшно волим да се трансформишем и да будем различита. Не бих волела да ме, а покушавали су увек, ставе у неки жанр заводнице, лепотице, даме, госпође. Међутим, рецимо, Рајна је била потпуно жена из народа, која је тако добро прошла. Глумац по дефолту треба увек да буде што различитији, наравно, и у жанровима и у улогама које тумачи, јер то је задатак сваког глумца, да направи добру трансформацију која ће да се запамти, да буде упечатљива, сугестивна и да јој се верује.

Иако је успела да избегне укалупљивање, чињеница је да је одувек важила, и данас важи, за једну од најлепших глумица некадашње Југославије и Србије. На питање колико јој је тај физички изглед помогао, а колико одмогао у каријери, Снежана одговара отворено.

- Тај физички изглед је у сваком случају једна позитивна ствар, онако, да вас приме, али нема никакве гаранције да ћете ту остати и да ћете бити прихваћени. Напротив, увек постоји оно: “А да видимо сада да ли ту има нечега што вреди или је то само изглед, само оно што се добија, што је Божји дар, што нема никакве везе са вашим заслугама.” Тако да има ту доста и неких препрека да се направи нешто што ће вас квалификовати као некога ко добро ради свој посао.

"Предлагали су ми да идем на Евровизију"

Током каријере имала је прилику да игра и ликове који су далеко од лепоте и гламура, а једну такву улогу посебно издваја.

- Ја сам играла Петрију и то је моја прва улога, дипломска представа. Тада још није била изашла књига Драгослава Михаиловића, када је моја професорка Огњенка Милићевић из “Књижевних новина” сачинила сценарио за монодраму “Петријин венац”, и Мира Траиловић ме је одмах понудила да то играм у Атељеу 212. Играла сам то четири године. Тада сам била потпуно сељанка, са марамом, без шминке, још сам се постарила да изгледам што старије. А била сам млада глумица, тек изашла са Академије. Дипломирала сам том представом. Али костим је много допринео томе да све изгледа уверљиво у тој улози.

Једна од преломних тачака у њеном животу и каријери била је и насловна улога у „Коштани“, коју је добила још на четвртој години Академије.

- Добро сте то запазили, зато што је она иницирала моје касније одсуство од првобитне професије и основне вокације, и по школи и по свему. У тој представи су ме запазили и звали за разне музичке емисије, шоу-програме, нудили ми да снимам плоче. Чак ми је Аца Кораћ, који ми је направио велики хит “Три пољупца хоћу ја”, предлагао да идем на Евровизију. Ја сам му рекла:”Ацо, ја сам толики тремарош, нема шансе да бих ја то могла психолошки да изнесем.” Тако да сам пуно радила, снимила доста плоча и остале су неке песме које људи и данас воле. Људи воле да ме чују и с те стране приче, не само као глумицу него и као певачицу. Воле неке моје песме. Сад су почели толико да ме зову за разне забаве, али ја сам у великој дилеми да ли то уопште више да прихватам или да се определим само за концерте. Ако је концерт, ако је дворана, сцена, онда може и неко ко има тај стаж и те године да отпева неколико песама елегантно, фино и да оде кући.

Размишљања о солистичком концерту или евентуалном албуму са највећим хитовима нису јој страна, али амбиције у том правцу никада нису биле пресудне.

- Остале су бројне песме које су људи запамтили. Никада нисам размишљала о солистичком концерту, никада нисам имала ту амбицију да правим неку велику певачку каријеру. Задовољавала сам се тим ангажманима, сусретима са публиком и тим феедбацком који сам од публике добијала.

Пре неколико година Снежана је изненадила гледаоце улогом Јованке Броз, а критика је сагласна да јој је управо та рола у последњим годинама највише „легла“ и да представља круну њене каријере у том периоду. Говорећи о реакцијама које је добила, Снежана то прихвата са захвалношћу и поносом.

- Заиста су критике биле феноменалне. Била сам поносна на те епитете, “маестрална” и слично. Чак су и на ХРТ-у, у Дневнику, то исхвалили до неба. Господин Алексић, који је амбасадор, нећак Јованке Броз, син њене покојне сестре Зоре, лично ми се јавио, да ми изрази своје дивљење. Он је фасциниран, јер је одрастао са тетком. Тако да сам добила много комплимената и заиста, ето, нескромно, поносна сам на ту улогу. Мислим да ми је то најзрелија улога у каријери.

Још раније помињала је идеју да уради монодраму о Јованки Броз, али та замисао и даље остаје отворена могућност.

- Било је понуда, било их је доста за монодраму. А ја сам рекла, ма ко ће монодраме више да гледа? У ствари, ја сам мало лењ човек по природи. Мене мрзи да се само нешто мучим, него бих волела да то буде дуо, да буде неко ко игра Тита, па да ми то буде лакше. Не знам, ко зна шта ће бити. Ја увек чекам неки нови изазов, нешто што нисам радила, нешто што ће ми бити занимљивије.

Присећа се и тренутка када је видела Тита и Јованку.

- Ја сам рецитовала на Титовом рођендану. Мислим, већ је био стар, пред одлазак, пред завршетак његовог живота. Прослава је била рецитал, уприличен у Дому синдиката. Сви смо били по кључу – Србија, Македонија, Словенија, Хрватска, глумци из свих република. Беловић је направио тај рецитал. Тада сам видела Тита са сцене и Јованку, али је никада нисам лично упознала.

Говорећи о себи, Снежана признаје да се њен темперамент временом мењао.

- Као млада била сам дрска и дрчна, а сада сам онако... Умем и даље да имам та нека искакања у темпераменту, који понекад може да испољи неки искорак из те назовимо је мирноће или понашања које је умивено и одмерено.

Компромиси су, каже, били саставни део њеног живота, и приватног и пословног. Са временске дистанце, на питање да ли се због нечега каје, њен одговор је промишљен и искуством обојен.

- Ја сада, са овог аспекта и са овим искуством које сам стекла, сматрам да млади глумац стварно треба да игра скоро све што му понуде. Зато што ту стиче искуство, ту упознаје људе, ту долази до праксе која је јако важна. Ми сви кад изађемо са Академије имамо то теоријско знање, имамо неки идеалан поглед на професију и маштање о улогама које бисмо желели да играмо, а приори неке не. Али живот те демантује. Треба играти, треба што више искуства стећи да би био сигурнији у том послу. Имамо толико примера сјајних, великих глумаца који немају школу, немају Академију, али су из посла научили занат, а Бог им је дао оно без чега се не може, таленат.

Њена ћерка Анита завршила је новинарство, а једно време се бавила и глумом, иако Снежана никада није прижељкивала да крене тим путем.

- НИкада нисмо играле заједно. Једино сам играла у њеном првом продуцентском пројекту, у серији “Златни дани”. Ту она није играла, била је продуцент, а ја сам имала једну улогу. Нисам хтела да глуми и срећна што она није глумица. Била је сасвим коректна, с обзиром на то да нема глумачку школу. Мало се заразила глумом играјући као девојчица код тате (Драгослав Лазић прим. аут.), па је пожелела и она. Ја сам молила Бога да јој се то не деси. Две глумице у једној кући, то је дупло тужно. Наша професија је била до те мере маргинализована, мада су се у последње време глумци мало отргли, пуно се снимало, могли су и да зараде, јер од нечега се мора живети. Од идеала се не живи. Неки су се лепо снашли и стекли продуцентску каријеру, где могу да бирају пројекте у којима ће и играти и продуцирати, али то је посебан дар. Јурити спонзоре, долазити до новца, то је врло, врло тежак посао.

"Моја ћерка се љути на мене"

Као мајка је била строга, али као бака признаје да је потпуно другачија.

- Ту сам јако попустљива и моја Анита се љути на мене. Каже ми:“Према мени ниси била таква, зашто сада све пушташ?” Ја јој кажем, зато што баке и деке треба да дају само љубав. Да унуци добију љубав, а не критику, не галаму, не вику и свађу. Само топлину и љубав. А на родитељима је да буду строги. Тако сам рекла ћерки и она је то прихватила.

Унука Нина (14), по темпераменту, како каже, подсећа на њу, а већ показује и разна интересовања.

- Мислим да има дар за сликање. Као мала је стално држала оловке, бојице, фломастере. Иде и у глумачку школу “Дадов”, не да би она сутра била глумица, то је сада потпуно ирелевантно, него да се склони од компјутера и телефона, да се дружи са децом. То је лепо искуство за децу. Важно је да се одвоје од ових несрећних справа, како ја зовем нове технологије. То је ропство, велико зло против кога се треба борити, али се то некако стидљиво ради. Никако да се резолутно забрани, да се санкционише, да се одреди колико сме и шта треба. То није нимало наивна ствар. То се ради врло свесно, у смислу индоктринације нових генерација.

Снежана је позната и по томе што се противи естетској хирургији, а као свој еликсир младости често помиње Власинско језеро.

- То је планина, надморске висине 1.200 метара, хипербарична комора, кисеоник, вода, здраво, чисто, апсолутно незагађено. Када одем тамо, за месец дана се стварно подмладим десет година. Добро, има сада могућности да се жена мало освежи, на начин који није драстичан. Али ја гледам сада носеве као Мајкл Џексон, је л’ то нормално? То је гротескно. Све је лепо кад је нешто лепо, затегни, притегни, подигни тонус и изгледаш свеже. Има хијалурон, има свашта, али да будеш смешан или исти као сви, то ме страшно смета. Лепота је у посебности, а не у томе да сви буду исти.

"Човек греши, то је људски"

На почетку 2026. године, осврћући се уназад, Снежана не бежи од размишљања о пропуштеним приликама и грешкама.

- Има тога, знате колико, у животу. Не разумем људе који кажу: “Ја бих све исто”. Како исто? Онда си глуп. Човек је емотивно биће, греши, то је људски. Прави промашаје, грешке, често несвесно, из емоција. Тада се тешко гледа кроз реалне наочаре. Када се завеса дигне, испостави се да нека идеална бића и неке љубави нису биле такве. Али и то је нека врста љубави, јер љубав је илузија. Ја се са Дучићем и његовом песмом “Љубав” у томе потпуно слажем: “Да ли је то жена или сена на преласку преко мога пута. Тумарање мисли без свести и циља и све дело једног болног минута”. Има и она дивна песма у филму “Живот је леп”, Боре Драшковића, у којем сам играла. Стих песме коју пева Соња Савић, односно Беби Дол гласи: “Љубави, кратка срећо, опсено”. То је толико добро и тачно речено. Божанствено - мишљења је Снежана Савић.