(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: КРАСОЈЕ НОТАРОШ Мирођија у свакој шаховској чорби ВЕЋ ПУНИХ 55 ГОДИНА БРИНЕ О НОВОСАДСКОМ ШАХОВСКОМ КЛУБУ
Када је аутор серијала о незаборављеним људима нашег спорта, био тек млади новинар од 22 године и почињао да гради професионални пут, једно од имена која су му се прва урезала у памћење, било је оно Красоја Нотароша.
Занимљив спој властитог и породичног имена, одмах му је привукао пажњу, али је још занимљивије то што је и данас, равно четири деценије касније, Нотарош човек који траје у Новосадском шаховском клубу (НШК), живи с њим и свакодневно, на свој начин, брине о њему.
– Као играч, нисам имао неке велике резултате, не знам да ли сам баш ја човек за вашу рубрику – скромно је рекао, приликом договарања разговора. – Има ту много значајнијих људи, истинских шампиона...
Међутим, ако неко у једном спортском колективу траје, ево, већ пуних 55 година, јасно је да и те како заслужује да се његово име нађе међу великанима. Као сведок историје једног од најстаријих активних клубова на свету, а свакако најдуговечнијег шаховског колектива у нашем региону и као неко ко пуно тога памти.
Занимало нас је, пре свега, како је добио име.
– Красоје је старо српско име, па га чак и вештачка интелигенција као такво спомиње, равноправно са Радојем, Благојем или Видојем – открио је Карсоје.
– Ипак, оно је заиста ретко и, тражећи на интернету, нисам нашао сличну комбинацију. Што се, пак, Нотароша тиче, истраживао је то мој стриц, наши преци су у ове крајеве стигли са Косова и Метохије, заједно са Арсенијем Чарнојевићем, а установио је чак и то да имамо помало цинцарске крви. Том приликом, неки наш далеки предак био је писмен човек, постао је нотариус (бележник оп. А. П.), па су људи овде то претопили у наше презиме. Мој отац је рођен у Ботошу код Зрењанина, а тамо има и Нотароша и Натароша, зависи од тога како је сеоски поп уписивао податке.
Прво првенство нове Југославије
Велемајстор Петар Поповић рекао нам је да мисли да је НШК најстарији клуб на свету који континуирано ради, јер је основан давне 1922. године. „Тешко је то рећи и проверити и мало више су то неке наше жеље”, уз осмех ће Нотарош. „Постојала су у Новом Саду два-три мађарска клуба, који су основани, мислим, 1898. године, али су се после неког времена угасили. НШК је једину, назовимо је – паузу, имао за време Другог светског рата, али сам пронашао у старим новинама податак да су чак и онда били организовани турнири под мађарском окупацијом и да су на њима играли наши људи. Већ 1945. године започели смо поново шаховски живот и били организатори Првог првенства нове Југославије, са 24 играча”.
А животна прича овог брке, по чему је карактеристичан када је физички изглед у питању, иде овако:
– Рођен сам у Новом Саду, августа 1946. године, дакле ове године, ако Бог да, пуним 80. Отац Благоје и мати Персида у овај град дошли су као учени људи, јер је мама завршила неку трговачку академију, слично као и тата, а овде су се упознали. Имали смо велику породицу, са шесторо деце, од којих сам једино ја рођен после Другог светског рада. Имао сам три старија брата и две сестре, а пред сам други светски сукоб, отац је добио велики плац у Салајци и тамо је сазидао лепу кућу, у којој сам и рођен. Нажалост, у њој смо живели до 1956, јер нас је притисла немаштина, мама није радила, а требало је прехранити породицу само од татине плате. Продали смо кућу и преселили се код стадиона Војводине. Као најмлађе дете, био сам љубимац у фамилији, а браћа и сестре научили су ме свему: да читам, пишем, играм таблић, седмице, реми и - шах.
Красоје је, како сам каже, на свет дошао с урођеном кратковидошћу.
- Недавно сам имао операцију очију и, иако под старе дане, данас видим најбоље у животу. Елем, као деца, играли смо се крпењачом, ишли на стару Славију, тамо ближе Дунаву и играли фудбал. Међутим, био сам ситан, али, и због кратковидости, та игра није ме пуно привлачила, па је шах био идеалан за мене. Код куће нисам имао партнера, па сам више био упућен да се картам. Прва четири разреда завршио сам у Основној школи „Вук Караџић“, а онда су ме уписали у школу „Жарко Зрењанин“, која се тада налазила ту где је сада гимназија „Исидора Секулић“. Већ са 10 година учио сам латински, а са 12 и старогрчки језик, није ми то касније пуно помогло у животу, али, ето... После сам завршио Змај Јовину гимназиј, а у њој сам стекао тројицу другова из разреда и још једног из другог оделења, који су знали да играју шах, били су, додуше, бољи од мене, јер су већ били чланови НШК-а. И тако је све почело.
Клуб се у то време налазио у Дунавској улици, где су канцеларију делили Шаговски савез Војводине и НШК.
- Тамо су радили шаховски мајстор Бора Тот и чувени шаховски судија Жарко Поповић. Када сам се ја, онако ситан и с наочарима, појавио у клубу, чика Бора је рекао “Ди ћеш ти, мали! Ту се пуши, игра се до касно...“. Већ сам хтео да бежим, окренуо сам се ка вратима, када је чика Жарко, који је био прагматичан човек, рекао: „Пусти, Боро, нека се дете учлани“. И тако сам, на једвите јаде, с 12 година постао члан, а данас дечаци тог доба постају велемајстори у Кини и Индији. Нисам био неки суперталенат, али сам, ипак, успео да стигнем до титуле ФИДЕ мајстора. Сећам се да ми је чика Бора, који ме је звао Цицкош, помагао саветима, не као класични тренер, говорећи: „Немој, Цицкош, да играш то, стави руке испод задњице и немој да ти рука буде бржа од памети. Мало размилси пре него што повучеш потез“. Све у свему, био сам солидан шаховски аматер и играо сам за клуб, а чак сам и, као новинар, извештавао с неких такмичења. Са 17 година нашао сам се у управи клуба, да бих 1971. добио сам у њему и стално запослење, као тренер.
Почетак везан за „Дневник”
„У то време било је врло популарно да се играју општинска куп такмичења, на којима су, осим клубова, а тада их је било четири, учестовале и екипе предузећа, разних установа и школа”, испричао нам је Нотарош о својим шаховским почецима пре скоро седам деценија. „Наступало је чак 150-160 екипа и играло се на испадање, а ми смо прошли прво коло. Међутим, већ у другом, зафалио нам је један играч и рекли су ми другари Ајде – ти!. Шта ћу, а судбина је хтела да сам дебитовао против екипе Дневника, у старој згради ондашњег предузећа, која се налазила у улици Јована Ђорђевића. Добро смо се држали, скоро да смо извукли нерешено, али смо, ипак, минимално изгубили. Најбитније је било то што су извештаји објављивани на страницама вашег листа, који је моја породица редовно куповала. Сутрадан су објављени фотографија и коментар, а моји родитељи, који су ми бранили да идем у шах клуб, када су то видели, више нису имали отпор према томе и учланио сам се у НШК”.
Највише је Красоје радио као секретар клуба и како сам подвлачи, највише се бавио бирократским стварима, а ређе је играо за шаховском таблом.
- Нисам имао „штофа“ да постанем велемајстор, имао сам прилику да освојим титулу интернационалног мајстора, али нисам био претерано амбициозан. Међутим, духовито речено, у свакој шаховској чорби у Новом Саду, био сам – мирођија. Уписао сам студије технологије, али сам их напустио 1967. и посветио се послу. Нису, једноставно, ишли факултет и играње шаха, а 1978. освојио сам звање ФИДЕ мајстора и био један од 30-так првопроглашаних играча на свету с том, тада новом титулом. Волео сам да играм на локалним турнирима, на које смо били позивани, играли, јели, пили и забављали се, а и награде су биле лепе. С неких 30 година сам схватио да ми је клуб посао и читав мој живот је након тога био и још је везан за НШК.
Клуб се у нове просторије, у улици Николе Пашића 26, преселио 1971. године и од тада више није мењао адресу.
-Ту смо пуних 55 година, а ја сам, чак, четири године становао ту, у дворишном стану. Посветио сам се раду, играо до 2000. године, а касније сам наступао за мање екипе на аматерском нивоу, као и за клуб Савеза слепих, код доброг пријатеља Драгољуба Баретића. Почетком седамдесетих почело је златно доба НШК-а, не толико по резутатима, колико по организацији турнира. За обележавање 50 година клуба, 1972, организовали смо велемајсторски турнир у хотел „Парку“ и, до 1985, направили још 14 такцвих такмичења, у част ослобођења Новог Сада. Били смо по томе познати у свету, јер су међу учесницима били тада сјајни шахисти, попут Таља, заједно с нашим најјачим играчима Глигорићем, Ивковим и Матановићем. Уз то, били смо домаћини сваког десетог Првенства Југославије (1945, 1955, 1965, 1975, 1985. и 1995), укупно њих шест, а последњи је одржан када се наша тадашња држава увелико распадала. Просторије НШК-а биле су најлепше у читавој земљи, па су нам често долазтили гости из Љубљане и Загреба да их гледају. Скоро да су се изували када дођу, на поду су били итисони, ма, дивота једна. Клуб је, са 150, порастао на близу 300 чланова, велики број сам их лично учланио и играли смо у првој лиги. Били смо негде у средини, да би после почели проблеми друге, системске врсте.
Некадашњи шаховски новинар „Дневника“, легендарни Душан Бућан, такође је оставио дубок траг и у клубу, али и шаху бивше државе.
- Бућко, како смо га звали, био је изавнредан новинар, али и одличан шахиста. Пуно анегдота постоји које су за њега везане, Није свој играчки таленат могао да прикаже у пуној мери, јер је био растрзан на све стране: волео је живот, жене и коцку, али је установио јако добру шаховску рубрику у „Дневнику“, за коју сам и сам често извештавао.
Аљехин, Таљ, Спаски, Карпов
На зиду у НШК-у, на почасном месту, налазе се фотографије четворице светских шаховских великана. „Почасни чланови нашег клуба су некадашњи светски прваци – Аљехин, Таљ, Спаски и Капов. Осим Анатолија Карпова који је жив, остала тројица су умрла, али се ми и те како поносимо чињеницом да су били наши чланови и да су се радовали сваком доласку у просторије НШК-а”.
На велемајсторским турнирима поводом ослобођења Новог Сада, Красоје је био и организатор, али и играч.
- Наступио сам на њих шест и гости су били не мало изненађени када бих их дочекао на станици, исплатио им путне и хотелске трошкове, а онда би ме поподне видели у сали, како играм против њих. Рекох већ, наступали су тада и светски прваци, а Таљ је био наш гост 1974. године. Руси су требали да нам пошаљу једног играча, који је, међутим, отаказо учешће. Недостајао нам је у првом колу учесник, када су нас позвали из руске амбасаде и питали да ли би на турнир примили некадашњег светског првака Михаила Таља. Скочили смо до плафона! Како да га не бисмо примили, јер и турнир и интересовање за њега, због Таља, постају много вреднији и већи. Заиграо је од трећег кола, на крају и победио, али је сво слободно време проводио с Душаном Бућаном, обилазећи новосадске кафане. Имао сам и анегдоту с њим: играли смо партију, за мене јако важну, јер бих, ако бих стигао до ремија, остварио бал за интер-мајстора. Ипак, био сам црни, и превасходни циљ, искрен да будем, био ми је да се не обрукам и да ме не намлати у 20 потеза. Нисам стајао лоше, али је партија прекинута после 40. потеза и настављала се следећег дана, уз ковертирање потеза. Ујутро сам, међутим, схватио да нисам у коверти оставио најбољи потез. Када смо се поново нашли у сали, видео сам да је Таљ с Бућаном поново ноћ провео у бару, био је сав крмељив, али су му очи синуле када је видео мој потез. Два-три сата ме је шахирао, на крају и добио, а онда сам чуо да је у току претходне ноћи питао да ли имам телефон и да жели да ми предложи реми, без наставка. Нисам га имао, на моју жалост.
За крај, оставили смо Нотарошева сећања на Олимпијаду 1990. године, одржану у новосадском СПЦ „Војводина“.
- Био је прави подвиг организовати Олимпијаду, јер је Нови Сада тада имао пет и по хотела, а угостио је преко 170 екипа из читавог света. Било је то златно доба и Спенса и самог града и штета је што никада није обележен јубилеј од 25 или 30 година од одржавања највећег спортског догађаја организованог у нашем граду. Претпостављам да смо у укупном успеху и ми, из НШК-а, имали велике заслуге, због организације турнира о којима смо се прочули широм планете. Било је и пуно гостију, између осталих и Флоренсио Кампоманес, тадашњи председник ФИДЕ, који је, успут, такође почасни члан НШК-а. Уз олимпијски, у стонотениској сали су организована три турнира за по 150 играча, чији сам ја био директор. Бавио сам се свим и свачим у шаховском свету, а, ево и данас, не могу а да не обиђем просторије у којима трајем више од пола века – додао је Красоје Нотарош, који је, са супругом Даринком, добио ћерку Тању, а она је продици подарила унуке Алена и Милана. Ален има двојицу синова, Красојевих праунука, Димитрија и Богдана.
Забрањено је преузимање текста или дела текста без навођења аутора и наше медијске куће, у виду живог линка који води ка оригиналном садржају. Свако кршење овог правила третираће се као повреда ауторских права.