СВЕТИ САВА КАО СИМБОЛ СРПСКЕ ДУХОВНОСТИ И ДРЖАВНОСТИ Обележава се 790 година од његове смрти

Свети Сава јединствена је личност српске историје, чије заслуге како на пољу духовности и устројства Цркве, тако и правног нормирања или државности Срба немају премца. 

Било је у историји Срба личности чији значај превазилази државне и националне оквире, али нико се не може мерити са историјским дометима Светог Саве, чије је дело донело немерљиве добробити његовом народу и земљи, за све потоње генерације.

Растко, у монаштву Сава, рођен је око 1175, као најмлађе дете, трећи син, Ане и Стефана Немање родоначелника династије Немањић.   

Доментијан и Теодосије, његови биографи, наводе да је као најмлађи био мезимац родитеља, а такође да је од раних дана показивао изненађујућу зрелост, склоност књизи, учености, духовности.

Пошто је по смрти стрица Мирослава, ког данас најчешће помињемо по раскошно илустрованом Јеванђељу названом по њему, добио на управу област Хум, претходно Мирослављеву територију, Растко је припреман за улогу обласног господара. 

Сматра се да се у Хуму нашао најраније у другој половини 1190. Имао је тада петнаестак, што су по стандарима средњег века биле године пуне зрелости.  

Стицај околности је хтео да се отприлике две године потом нашао на очевом двору, у време док се тамо налазила група монаха, родом Руса. Управо за њима запутиће се, без сагласности ближњих, на Свету Гору, 1192/93.

 Замонашен је убрзо по приспећу на Атос, у манастиру Свети Пантелејмон. Брзина примања монашког пострига била је последица чињенице да је отац за њим упутио потеру.
Као монах боравио је потом у манастиру Ватопед. По сведоченима био је оличење подвижништва, толико да је постојала забринутост за његово здравље. Истовремео, издашно је даривао не само Ватопед, него и друге Светогорске манастире. 

Сматра се да је Сава  пресудно допринео да се Немања определи за монашки постриг, 1196. године, у његовој задужбини Студеници.

Власт је тада уступио средњем сину Стефану, доцније знаном као Првовенчани, у значењу први крунисан краљевском круном - венцем.
    Притом је заобиђен старији син Вукан, ком је на управу била додељена Зета, односно Дукља. Ова чињеница биће у потоњем периоду извор нестабилности и надметања око престола. У Зети, Вукан ће се ослонити на старе традиције Дукље, уз склоност римокатолицизму. 
    Немања, у монаштву Симеон, на Свету Гору одлази новембра 1197. где је са Савом заједно боравио у Ватопеду.  

Приликом боравка у Цариграду, крајем те године, Сави је успело да од цара Алексија измоли дозволу за градњу новог српског манастира на Светој Гори, на месту једног претходно опустелог. 
    Негде почетком 1198. започела је градња Хиландара, који ће постати средиште Срба у монашкој заједници Свете Горе. Уследиле су још две царске повеље, из јуна 1198. и јуна 1199. којима је Симеону и Сави потврђена дозвола градње српског манастира. Постоји такође оснивачка повеља Симеона, Стефана Немање, као утемељитеља и ктитора Хиландара.    
    Тешко је данас илустровати колики је значај тада у хришћанској екумени имало постојање српског манастира на Светој Гори

Сава је такође у Кареји, административном средишту монашке заједнице Свете Горе, изградио испосницу посвећену Светом Сави Освећеном, за коју је написао и типик, монашко правило. 
    Монах Симеон, раније велики жупан Стефан Немања, отац Савин, овај свет напустио је фебруара 1200. године у Хиландару. 
    Пошто се пролећа 1202. догодио преврат када је Вукан преотео власт од брата, имао је притом подршку Угарске а онда римокатоличке цркве, у Србији је завладала нестабилност. Годину дана потом Стефану је успело да збаци Вукана, уз помоћ Бугара. 
    Међународне околности су се такође промениле, пошто су крсташи заузели Цариград створивши Латинско царство 1204. То је за Светогорце била својеврсна катаклизма. 

Сава се потом запутио у Србију, поневши притом и посмртне остатке оца, како би над њима помирио завађену браћу.
    Транслацио, преношење посмртних остатака у средњем веку је био саставни део градње култа одређеног светитеља. У Студеници ће тако потом израсти светитељски култ Светог Симеона, родоначелника светородних Немањића. 
    У то време Сава је боравио у Студеници, као старешина манастира, радећи притом на изградњи култа Светог Симеона. 

Студенички типик, ком је додао и житије Светог Симеона, обликовао је 1208/1209. Претходно, Сава је већ написао типик Хиландара. Оба текста настала су прерадом типика цариградског манастира Богородице Евергетиде.
    У наредном периоду Сава се посебно посветио изградњи повољнијег међународног положаја Србије. Зна се за више његових дипломатских мисија, попут оне са одметнутим бугарским великашем Стрезом, чије се средиште налазило у Просеку, на Вардару, или доцније са угарским двором. 

Пошто је у јесен 1217. легат из Рима крунисао Стефана Првовенчаног за краља круном из Рима, сагласношћу папе Хонорије ИИИ, Сава за извесно време напушта Србију.  
Посебно је важна Савина улога у осамостаљену Цркве. У првој половини 1219. успело му је да у Никеји буде хиротонисан за архиепископа, пошто је одлучено да Српска Црква добије аутокефалност.

Био је то вероватно врхунац његове чудесне улоге у историји Срба. Српску Цркву реорганизовао је у 12 епископија са средиштем у Жичи.
    Ласкариси, владари Никеје, вероватно су се надали да ће имати његову подршку приликом планираног протеривања Латина из Цариграда, односно обнове Византије. Други претендент Епир подржавао је тада Архиепископију у Охриду, која је била оштар противник аутокефалности Цркве у Србији.   
    Такође изузетно важно, Сава је потом у манастиру Филокал у Солуну, обликовао Номоканон, знан и као Законоправило или Крмчија, од крманити, водити. Било је то његово најзначајне правно дело.
    Номоканон, фундамент правног устројства Србије Немањића, и Цркве и државе, обликован је као прилагођена компилација римско византијских норми, на старосрпском језику, односно српској редакцији Старословенског. Потоњи правни споменици средњовековне Србије, законици, укључујући Дусанов или касније Деспота Стефана, темељили су се на основама које је поставио Свети Сава.  

Крунисао је 1227. по смрти Стефана Првовенчаног његовог сина Радослава за краља Србије у Жичи. 
На исток, у Свету земљу, Сава доспева пролећа 1229. Подигао је притом и један монашки конак у Јерусалиму, пошто је купио тамошњи манастир Светог Георгија и пратеће објекте, почео зидање манастира на Сиону у Јерусалиму, а у Акри је за Србе купио манастир такође посвећен Светом Георгију. 

После преврата у Србији, крунисао је и краља Владислава 1233/1234. Са места архиепископа повукао се препустивши управљање Српском Црквом Арсенију, познатом као Сремац.
    У Свету земљу одлази поново одмах потом. Посебно је тада даривао манастир Светог Саве Освећеног у Јерусалиму. Приликом тог другог путовања у Свету земљу, боравио је и у знаменитом манастиру Свете Катарине на Синају, посетио Египат, Александрију, цак Тебу у Горњем Египту, такође Антиохију на Оронту.  
    Смрт га је затекла приликом повратка у Србију, 14. односно по новом календару 27. јануара 1236. у Трнову, ондашњој престоници Бугарске. 

Краљ Владислав пренеће потом његове земне остатке, који су постали предмет култа већ у Трнову, у Милешеву, Владисављеву задужбину, где ће се налазити до краја 16. века.
    Мошти Светог Саве, предмет култа и општег уважавања не само православних Срба, него и римокатолика и муслимана Турци су спалили априла 1594. на Врачару надомак Београда. 
Непосредан повод била је чињеница да су устаници током буне у Банату на заставама истицали лик Светог Саве.

Спаљивање моштију не да није нарушило опште поштовање, не само верско, према светитељу Сави међу Србима, него управо насупрот. 
    Током 18. века, у фрушкогорским манастирима, култ Светих Немањичха добио је додатно на снази у склопу градње нове националне идеје на чему је рађено у врховима ондашње Карловачке митрополије. 

Колико се зна, први писани траг о школској прослави Савиндана је из 1734. у Сремским Карловцима. Четрдесетих 19. века  Свети Сава је прихваћен и као школска слава у ондашњој Кнежевни Србији, на иницијативу професора Атанасија Николића.
    Сасвим изузетне улоге Светог Саве, Срби су били савршено свесни  од најранијих дана. Чињеница да је рецимо у Грачаници, задужбини краља Милутина, приказан уз Светог цара Константина и царицу Јелену осниваче хришћанског царства, показатељ је како је његова личност односно дело доживљавано.