(ФОТО, ВИДЕО) ЊЕНЕ СКУЛПТУРЕ СУ СВУДА, А ЊЕНОГ ИМЕНА НЕМА НИГДЕ! Вајарка Ана Бешлић у Суботици нема ни улицу ни бисту
Дванаест јавних споменика у Суботици носе њен уметнички потпис, али Ана Бешлић нема ни своју бисту, ни улицу која носи њено име.
Данас се навршава тачно 18 година од смрти Ане Бешлић, једне од најзначајнијих југословенских вајарки 20. века. Умрла је у Београду 26. јануара 2008. године, у 96. години живота, остављајући за собом богато уметничко наслеђе које и данас обликује визуелни идентитет Суботице и других градова. Али иза импресивног опуса крије се запањујућа празнина - град коме је дала толико, њој није дао готово ништа.
Дванаест споменика, нула улица
"Ево, рецимо, Ана Бешлић на територији Суботице. Општина Суботица има 12 споменика, али она нема своју бисту, нема чак ни своју улицу, да се улица зове Ана Бешлић. А заслужна је", констатује Маја Ракочевић Цвијанов, вајарка-конзерваторка саветница запослена у Међуопштинском заводу за заштиту споменика Суботица.
Дванаест споменика. То је импресиван број који сведочи о плодности њеног рада и значају који је њен опус имао за град. Али математика је немилосрдна - дванаест споменика, нула улица, нула бисти. То је математика заборава која можда најбоље илуструје системски проблем у начину на који се вреднује допринос жена култури и уметности.
"Значи, она је за нас веома важна вајарка. У јавном простору 12 споменика, то пуно говори, али ми немамо уопште, рецимо, њену бисту", истиче Ракочев Цвијанов, додајући: "Има споменике и у Београду, и у Винковцима, и широм света."
Овај парадокс - бити свеприсутна кроз дело, али потпуно одсутна као личност - говори о томе како друштво може ценити уметност, али занемарити уметника; како може живети окружено радовима једне жене, али је не сматрати довољно важном да понесе бар једну улицу.
Пионирка у свету мушкараца
Ана Бешлић је рођена 16. марта 1912. године у Бајмоку, у мешовитом браку. Школовала се у Загребу, Грацу и Бечу, а у Београд се доселила 1937. године. Уписала је вајарски одсек на Академији ликовних уметности код професора Сретена Стојановића, а касније наставила студије код самог Томе Росандића, у чијој је мајсторској радионици радила као сарадник од 1950. до 1955. године.
У време када је уметничка сцена била доминантно мушка територија, Ана Бешлић је успела да се афирмише као једна од најзначајнијих вајарки своје генерације. Била је међу десет уметника који су излагали на првом Октобарском салону 1960. године, престижној манифестацији која је означила прекретницу у југословенској уметности.
Од социјалистичког реализма до апстрактних форма
Њен уметнички развој био је изузетан. Брзо је напустила традицију социјалистичког реализма и под утицајем изложбе Хенрија Мура, која је одржана у Београду 1955. године, кренула путем слободне форме. Током седамдесетих година достигла је пуну зрелост свог стила, стварајући скулптуре аутентичне волуминозности са монохромним површинама.
Ана Бешлић је била изузетно продуктивна - осим бројних јавних споменика и скулптура, имала је двадесетак самосталних изложби широм бивше Југославије, од Суботице и Београда до Љубљане и Лабина. Добитница је многих престижних награда, укључујући Октобарску награду града Београда 1979. године, као и награда за значајне споменике попут оног у Крагујевцу и Јајинцима.
Када "Група" постаје "Мајка и дете"
Интересантна је и прича о томе како се њена дела тумаче. Оно што је Ана Бешлић назвала "Група" или "Форма", грађани Суботице су преименовали у "Мајка и дете" - интерпретација која жену аутоматски своди на улогу мајке, иако то није била ауторска намера.
"Мајка и дете споменик, то су грађани назвали мајка и дете, а Ана Бешлић тај споменик назвала Група", објашњава Ракочевић Цвијанов. "Заправо то грађани и тај споменик зову мајка и дете. Једноставно, уметници, вероватно, тај свој интимни живот, можда, кроз те неке апстрактне или асоцијативне форме, којима се Ана Бешлић такође бавила, испољавају неке своје, можда, тежње, садржаје и тако то асоцира људе на мајку и дете."
Али када је Ана Бешлић заиста желела да говори о мајчинству, била је директна и недвосмислена. "Ана Бешлић никад није назвала мајка и дете. Али оно што је она назвала мајка и син, то је споменик у Александрову, испред православне цркве, један споменик великих димензија из 1950. године, где приказује мајку и сина као у част антифашистичкој борби", истиче конзерваторка.
Системски проблем
Проблем који Ана Бешлић илуструје део је много ширег системског занемаривања доприноса жена. "Ми уопште немамо споменике таквим женама. То сам рекла, па могу сад и да подвучем. Немамо“, каже наша ссговорница, а пауза у њеном говору звучи као уздах над пропуштеним приликама.
"А да не кажемо оно за све друге струке жена, или да кажемо оно њихова достигнућа, не немамо никакве споменике", додаје она.
Њихов рад се прихвата, користи, постаје део идентитета града, али оне саме остају у сенци сопствених дела. Ана Бешлић је обликовала Суботицу, али Суботица није обликовала довољно простора за њу.
Текст, фото и видео: Сандра Иршевић