У ЦРКВИ СВЕТОГ САВЕ КОД ГОРЊЕГ МИЛАНОВЦА ПОЧИВА ЈЕДНА ОД НАЈПОЗНАТИЈИХ СРПКИЊА Отац јој је међу најчувенијим Србима а многе девојчице носе њено име
ГОРЊИ МИЛАНОВАЦ: Недалеко од Горњег Милановца налази се посебно место које чува дух Светог Саве јер се верује да је током својих испосничких дана управо ту боравио. То место је баш по њему добило име Савинац, а за извор воде у центру села верује се да је лековит.
- Верује се да је у 13. веку Свети Сава походио овај крај. Када је стигао у село, прешавши реку Дичину остао је одушевљен природним лепотама. Легенда каже да се приликом преласка реке штапом ослонио на један камен. Ту је настала рупа у облику ћупа из којег је потекла лековита вода, каже за РИНУ Александар Марушић, директор Музеја рудничко-таковског краја.
Оно по чему је ово место и сама црква посвећена Светом Сави на Савинцу посебна, јесте што је управо у њој сахрањена Мина Караџић. Најпознатија је као кћерка Вука Стефановића Караџића, иако је била једна од свега три српске сликарке које су стварале у Србији у 19. веку. Мина Караџић Вукомановић оставила је иза себе богат сликарски опус иако своја дела није ни потписивала ни датирала.
- Вук и Ана имали су тринаесторо деце од којих су сви, осим Мине и Димитрија, умрли у детињству и раној младости до 1852. године. Мина је рођена у Бечу и одрасла у кући у коју су долазиле многе познате личности српске културе тога доба, пријатељи и сарадници њеног оца. У мају 1858. године са мајком и оцем, допутовала је бродом из Беча у Земун. У Београду је прешла у православну веру и добила име Милица. Удала се за сиромашног братанца кнегиње Љубице, професора књижевности на београдском Лицеју Алексу Вукомановића, каже за РИНУ историчар Драган Милојковић.
Мина је била изузетно образована девојка, а о њеном образовању бинуо се Јернеј Копитар. Осим немачког говорила је француски, италијаснки, српски и енглески језик. Свом оцу је помагала као секретар и пратила га на путовањима. Ипак, кроз живот су је пратиле бројне несрећне околности.
- Муж јој је умро после само годину ипо дана брака, када је њихов син Јанко имао свега три месеца. Она се као самохрана мајка са сином преселила у Беч. После неког времена умро јој је отац, а мајка разболела. Минин син је умро 1878. гоине у Русији, а она је преминула 1894. године и тако се угасила лоза Вука Караџића, додаје историчар.
О државном трошку њено тело је из Беча пренето је у Београд и сахрањена је у гроб њеног мужа Алексе на Ташмајдану. Почетком 20. века њихове кости заједно са синовљевим су пренете у Савинац код Горњег Милановца где су сахрањене у крипти породичне цркве Вукомановића.
- Црква у Савинцу је гробна црква породице Вукомановић, из које је потицала кнегиња Љубица, а чији је Алекса био члан. У цркви је сахрањен велики број чланова породица Обреновић и Вукомановић, Обрен Мартиновић – отац војводе Милана, петоро деце Јована Обреновића, браћа кнегиње Љубице. Јуна 1905, на иницијативу Милеве Алимпић, из Београда су пренете кости Мине Вукомановић Караџић, њеног мужа Алексе и сина Јанка. Од 2009. године црква Светог Саве има статус манастира, кажу у Музеју рудничко-таковског краја.
РИНА