(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: Веселин Петровић, некадашњи кошаркашки европски шампион ПРВАК СФРЈ У РВАЊУ СТИГАО С ЛОПТОМ НА КРОВ ЕВРОПЕ
едно лепо детињство у Сарајеву прекинуто је 1992. године, када је породица Вељка и Рајке Петровић, барем њен подмаладак, морала, због рата, да напусти тај град. Њихови синови, Небојша и Веселин, одрасли су преко ноћи и били су принуђени да промене место боравка, док су родитељи то учинили после њих.
ЈМеђутим, двојица момака између којих је шест година разлике и који су већ тада закорачили у свет спорта, нису желели да одустану. Старији Небојша – Небо, запутио се у Нови Сад, где је наставио да изграђује рвачку каријеру, док је млађи - Веса, најпре отишао код баке и деде у село Зеница крај Пљеваља, приступивши Кошаркашком кубу Рудар.
Упоран и борбен - до бола, какав је био од малих ногу, Веса је ређао дане на баскеташким теренима, а прву праву регстрацију доживео је у новосадској Војводини, која му је је била први клуб у којем је почео и да живи од кошарке.
-На свет сам дошао 1. јула 1977. године, али је, ето, живот хтео да напустим родно Сарајево и у другим градовима исписујем његове странице – рекао је Веса. – Када сам био дечак, било је важно да се некако макнемо с улице, јер је она, као и данас, носила разне изазове, који су могли да вас одведу куда то није требало. Мој брат први је кренуо на рвање, у Жељезничар, чије су бараке на Грбавици биле одмах крај фудбалског стадиона истоименог клуба. С једне стране били су бокс и клуб за дизање тегова, а с друге, џудо и рвачки клуб. Отишао сам за њим и, као и свако дете, прво сам се везао за тренера Обрена Серафијановића. У клубу нас је било разних узраста, од момака који су у то време значили доста у Сарајеву, до нас клинаца, од којих сам ја био најмлађи. Тачно се знао кодекс понашања, који смо сви морали да поштујемо. Укратко, била је то здрава спортска прича.
Сећање на Турску
Није Веса пуно играо на Евробаскету у Турској 2001. године. Ипак, имао је неколико рола, а занимљива је она коју је добио у утакмици против Естоније. „Ушао сам у игру при нашем вођству од 50 поена разлик . Имао сам, међутим, осећај као да имамо тек минималну предност, јер се све то дешавало у годинама после бомбардовања наше земље и желели смо да покажемо тај бол који смо у себи носили и да смо поново земља, али и да добро памтимо неправду која нам је нанета. Имали смо набој, била је и смена генерација, али нас то ништа није ометало. Екипа је била сјајна, са Бодирогом, Стојаковићем, Јарићем, Ракочевићем, Томашевићем, Дробњаком и да не ређам даље, па је убедљиво стигла до златне медаље”.
Петровић је, током касније кошаркашке каријере био препознатљив по изузетно снажној грађи.
- То је било касније, лепо сте приметили, али када сам почињао, није било тако. Током првих шест месеци тренирања рвања, служио сам само да ме преврћу старији, али нисам одустајао. Свиђала ми се енергија и јако лепе релације које су у клубу владале. Борилачки спортови карактеристични су по томе што рађају искрена пријатељства, јер у њима никада није било неког великог новца. У то време био сам три пута пионирски првак СФР Југославије, а занимљиво, не знам за такав случај у историји, био сам шверцован за старију екипу, јер сам био успешан и имао добре резултате. Све у свему, тај период живота памтим по томе да је рвање јако леп спорт, у којем се сусрећу апсолутна снага и експлозивност, у њему је све сажето, и ту нема сакривања, пошто је реч о индивидуалној активности, у којој зависиш само од себе самог.
Нажалост, Серафијановић је решио да напусти клуб, женио се и морао је да промени живот. У клуб су, како Веса каже, дошли неки другачији људи, ближи улици и предратним дешавањима у самом граду.
- У Сарајеву је, наравно, била популарна кошарка, посебно тих година када су југословенском и европском сценом владали Цибона, а после ње и Југопластика, тако да сам се пребацио на тај спорт. Постојале су организоване школе кошарке, из којих су бирана најбоља деца и правила се у годишту лепа селекција. Баш из тих школа изашло је доста касније успешних тренера и играча, као што су Ведран Боснић, па Елвир Овчина, репрезентативац БиХ, Александар Глинтић, који је играо касније у Партизану, покојни Харис Бркић, ја... У тој генерацији је Босна видела основу за јак тим, али, ето, рат је све прекинуо.
Борбеност као заштитни знак
Веса Петровић имао је заштитни знак у великој борбености, спремности да главом иде тамо где други не би ни помислили, све за добробит тима за који наступа. „Нисам био технички довољно обучен за неке кошаркашке елементе, али сам имао тај таленат да увек, на свакој утакмици, будем спреман да се борим до крајњих граница. Било је доста бољих кошаркаша од мене, али сам увек предњачио у одбрани и по томе ме људи и данас памте. И дан-данас сећају ме се навијачи Партизана, а прошло је, ево, више од 20 година од када сам носио црно-бели дрес. Нема пуно играча какав сам ја био, иако нисам био неки велики нападач”.
Како сам Петровић каже, био је то јако болан период за читаво то подручје.
- Отишао сам у очеву родну кућу у Црној Гори, а успут сам морао да прођем кроз седам барикада. Личило је то све на дешавања из италијанског филма „Живот је леп“, али смо брат и ја, ипак, стигли у село Зеница. Отац и мајка су остали у Сарајеву, отац је тамо чак био и у затвору, па је разењен нешто после, док је мајка, с братанцем, дошла у Црну Гору касније. Почео сам да идем на тренинге у КК Рудар, свакодневно одлазећи у седам километара удаљена Пљевља аутостопом. Прихваћен сам у клубу, заједно с братом од ујака, веома лепо, али мој Небојша је отишао за Нови Сад, да рве за Војводину и ускоро сам му се и ја придружио. Прво сам се обрео у НАП-у, памтим први тренинг на Еђшегу и речено ми је да су заинтересовани за мене. Проблем је био што је тај клуб, баш у то време, играо плеј-оф за улазак у Прву А лигу, а ја нисам могао да чекам, јер нисам имао где да живим. Преко рвача сам сазнао да Војводина тренира на Спенсу и кренуо сам тамо. Невоља ми је била у томе што нисам умео да уђем у салу, па сам се тек сутрадан, када су ми објаснили куда се улази, био тамо где сам и желео. Само један тренинг био је потребан да ми људи из клуба кажу да следећег дана дођем и да потпишем први професионални уговор. Тиме сам решио и проблем смештаја, као и новца, а уговор сам потписао с председником клуба, адвокатом Мирком Рапајићем и то на седам година, како је то морало тада да буде.
Петровић се нашао у генерацији јуниора коју је водио тренер Тодор Кошпрдић.
- Била је то добра генерација, која је наследила такође квалитетан претходни кадетски тим, са Болићем, Сурлом, Југовићем, Срдићем, Швељом, Вујчићем... Ми смо добро тренирали, са мном су били Јово Станојевић, Косановић, Пешут и још неки момци и стигли смо дотле да смо на јуниорском првенству у Чачку, савладали Партизан и постали прваце државе. Скренули смо пажњу на себе, па ме је позвао ФМП, прецизније тренер Бошко Ђокић, а тамо су услови били феноменални. Дочекали су ме играчи које сам пре тога гледао само на ТВ-у, попут Мавренског, Николе Јовановића, Булатовића, Шилобада, Вукосављевића, што ми је било невероватно, односно такво је само сазнање да могу с њима да равноправно играм. Следеће године смо, под вођством тренера Моме Милатовића, освојили пехар намењен победнику Купа. Учио сам и калио се уз најбоље, јер су у међувремену у клуб стигли и Лука Павићевић, Никола Јестратијевић и још неки добро знани кошаркаши.
Заобиђена генерација
На Весину жалост, његова генерација, како сам тврди, прескочена је приликом избора тима за Светско првенство 2002. у Индијанаполису, када је Југославија освојила титулу шампиона планете. „Наша генерација једноставно је побрисана и нико из ње није ни добио прилику, али је освојена титула тамо била довољан аргумент да само код нас остане осећај о којем говорим. После тога је дошло до поста на великим такмичењима, а ми смо, с изузетком можда 2007. у Шпанији, имали одличне селекције. Осим Јарића и Ракочевића, из наше генерације нико није добио више праву прилику ”.
После три године, Петровић је прешао у Партизан...
- Била је смена генерација у том клубу, па су нас из ње једини дочекали Влада Ђокић и Мирослав Радошевић, а дошао је и Раичевић из Радничког и није све то сјајно кренуло. Тренер је прво био Лале Лучић, а онда је екипу прузео Ненад Трајковић. Тада је Будућност из Подговирце почела да прави сјајни тим, али у тој сезони Здравље из Лесковца избацила је црногорску екипу у полуфиналу, а ми смо у финалу Купа играли управо с Лесковчанима, које смо савладали. Уз то, сам проглашен сам био за МВП-ја. У првенству смо у финалу плеј-офа играли с Будућности, која је, ипак, освојила титулу.
Игре које је пружао у црно-белом дресу, отвориле су врата репрезентације Веселину Петровићу, пред Европско првенство 2001. године, у турским градовима Анталији и Истанбулу.
- Претходно смо, на Светском првенству до 22 године у Аустралији, освојили треће место. Имали смо добар тим, с Луковским, Шћепановићем, Чубрилом, Сатнојевићем, Чанком, Глинтићем, Ракочевићем и са мном. У борби за треће место савладали смо Аргнетину, са све Мануом Ђинобилијем у саставу. Већ следеће године, иста екипа је на Европском првенству убедљиво освојила титулу, савладавши у финалу Словенију са 10-15 поена разлике. Та генерација обећавала је да наследи ону Ђорђевића, Дивца, Даниловића, Паспаља, па је нормално било то што смо покојни Дејан Милојевић и ја били позвани у А тим, као 11. и 12. играчи. Имали смо невероватну жељу за победом, какву касније никада више нисам видео.
Троје наследника
Веса је данас поносни отац троје деце и муж супруге Снежане. „Син Вељко (16), ћерка Николета (14) и други син Видоје (9) баве се спортом. Синови су у кошарци, мада су, на почетку пробали и фудбал, док је шћера у одбојци. Вељко и Николета су рођени у Белгији, најмлађи је рођени Београђанин, али сво троје поседују пасоше Евроске уније. Важно ми је то што тренирају, имају обевезе и воле спорт и што су, у мери у којој је то могуће, избегли да слободно време проводе уз игрице и мобилне телефоне”.
Наша репрезентација се, на доминантан начин, попела на кров Европе, иако је у финалу, у истанбулској дворани „Абди Ипекчи“, у финалу за ривала имала домаћина Турску.
- Ни велики број гледалаца, њих 10-12.000 и то искључиво навијача Турске, нашој екипи није могао ништа, колико је она била јака. Иако нисам улазио у игру у сусрету за злато, био сам сведок да екипа притисак с трибина уопште није осетила. Толико смо били надмоћни и жељни да освојимо титулу. Имали смо страшан тим, нисмо обраћали пажњу на дешавања на трибинама, имали смо понос и велики набој и стигли до триујмфа који нам је по свему и припадао. Умели смо све то прославимо већ у Истанбулу, а посебна прича био је дочек у Београду и излазак на балкон Скупштине Београда... За мене, било је то нешто што нисам могао ни да сањам, јер све ми је то, само две-три године раније, изгледало јако далеко, када помислим ко је све тада носио дрес нашег изабраног тима. Били су то брутални играчи, сјајни индивидуалци, освајачи свих европских трофеја, који су имали светске каријере.
Вратио се Петровић у редове ФМП-а, освојио неке од великих трофеја и то као капитен екипе.
- Освојили смо поново Куп наше земље, био сам капитен тима, а у финалу плеј-офа у првенству изгубили смо глатко од Партизана. То ме и данас боли, јер смо играчки били много бољи од црно-белих. Нисам се договорио о останку у Железнику, па сам прешао у Будућност, после шестомесечне паузе. Због повреде, био сам у паду каријере, али сам успео да се вратим и онда прешао у белгијски Пепинстер. Био је то клуб испод мог реномеа, међутим, у том тренутку ми је одговарао. Са мном су играли Хрвати Никша Бавчевић и Бруно Шундов, који су ми објаснили шта ми је потребно да тамо успем и на бази тога сам следећу деценију играо у Белгији, у екипи Остендеа. Освојио сам пет првенстава и купова те земље, био капитен тима, али и љубимац навијача. Ево, после читаве деценије, недавно сам био у Остендеу и уверио се да ме и данас памте у том граду, чак и деца која су рођена годинама по мом одласку, што сам доживео изузетно емотивно...
Александар Предојевић