НА ПОМОЛУ НОВА ЕТАПА ИЗУЗЕТНОГ ПРОЈЕКТА ДР ДУШАНА ПОПОВА Тврђава за одбрану Новог Сада од незнања добија друго издање

Мада се о штампању допуњеног, другог издања Енциклопедије први пут говорило две године након објављивања последње књиге, данас, деценију и по од тог момента, више него јасно је да је то неопходно. Отуда и иницијатива потекла из удружења чији је то пројекат, познатог под именом Новосадски клуб на челу са новим председником Зораном Колунџијом, који је као издавач учествовао у том подухвату, да се то коначно и учини.

Енциклопедија Новог Сада настала је на предлог новинара и публицисте др Душана Попова (1930-2012). Објављена је у 30 томова, чему ваља додати и том са регистрима. За непуне две деценије, од 1993. године закључно са 2010, на њој је радило 150 сарадника који су написали 90.000 одредница. Сваки том имао је просечно 350 страница, што значи укупно непуних 11.000 страница, а штампана је у 18.000 примерака. На странама сваког наставка сложени по азбучном реду налазе се појмови из историје града и шире околине, праисторија, историјат познатих породица, привреда, просвета, култура, спорт, свет природе, хидрографија... У растеру, налазе и текстови из лепе књижевности, записи из садашњости и прошлости, анегдоте, стара лексика и старо кулинарство...

Посебност Енциклопедије Новог Сада огледа се управо у томе што поред одредница енциклопедијског карактера има доста литерарног, анегдотског и другог штива. Сам Попов је на академији поводом Дана Новог Сада, 1. фебруара 2012, када му је уручена Фебруарска награда, говорећи о свом чеду објаснио да је унео иновације у садржину одредница – код познатих савремених личности стављао имена и занимања брачних партнера, имена деце, а код породица порекло, понегде занимљиве делове из њихових дела, приче и анегдоте, тако да су одреднице живље и занимљивије и разликују од оних у другим лексиконима. 

„Енциклопедистику сам учио од ране младости, код Станоја Станојевића, на његовој изванредној Енциклопедији и на сјајном и богатом Свезнању из 1937. године”...

Прва књига изашла је 1993. Промовисана је 18. маја те године у свечаној сали Матице српске и од тада су се редовно појављивали њени наставци у интервалу отприлике од пет до шест месеци.  Попов је истицао да тако обиман посао може да уради само новинар који зна када се и како нешто десило у граду, а и шире.

„За овај посао који је господин Попов започео од 1993. не само да нема примера у нашем поднебљу и на просторима бивше Југославије, него се таквим подухватом може подичити само шест градова на целом свету: то је израда Енциклопедије Новог Сада, чији је не само инспиратор и покретач, главни и одговорни уредник, него и главни, а првих година и једини аутор енциклопедијских одредница. Каже др Попов да није био новинар, не би се усудио да ствара грађевину од речи, мисли и духа. Он је заједно са својим помоћницима, сарадницима и консултантима, са 30 књига Енциклопедије Новог Сада, плавих корица, подигао нову тврђаву у Новом Саду, тврђаву за одбрану Новог Сада од незнања о њему, његовој историји, његовим људима, њиховом животу, њиховим делима, вишенационалности и космополитизму. Оно што је раније написао о Новом Саду, зауставља се пред Енциклопедијом: она је нови почетак“, написао је доајен српског новинарства Љуба Вукмановић о колегином делу.

У бројним интервјуима Попов је помињао да су му енциклопедије од раног детињства биле преокупација, али одлазак у пензију деведесетих година након пола века бављења новинарством, научним радом и дужности секретара Матице српске, за њега је значио почетак новог великог посла – стварања јединствене енциклопедије о Новом Саду и бављење енциклопедистиком у правом смислу. Претходило му је ангажовање у оснивању и раду Новосадског клуба и покретање едиције Свеске за историју Новог Сада.

„Енциклопедистику сам учио од ране младости, код Станоја Станојевића, на његовој изванредној Енциклопедији и на сјајном и богатом Свезнању из 1937. године. Од досељења су Нови Сад октобра 1945. из Мокрина и Петровграда почео сам да скупљам податке из историје овог града и Војводине, о знаменитим личностим и породицама из прошлости, и онима који данас овде живе, као и о важним установама, организацијама, школама, клубо- вима и о свему што је од значаја за Нови Сад и његове грађане. Радећи као новинар у ’Слободној Војводини” и ’Дневнику’, затим на Телевизији, а касније 12 година као секретар у Матици српској, био сам у прилици да се обавестим о многим стварима, причама и анегдотама које се односе на овдашње људе и догађаје. Ангажовао сам и зналце из разних области живота, тако да сам лако могао да срочим многобројне одреднице, а прикупио сам и велики број фотографија за енциклопедијску слику Новог Сада. Кад сам 1993. почео рад на Енциклопедији, био сам већ у пензији и имао сам могућност да уобличавам ово капитално дело. Захватио ме је невиђен ентузијазам, који сам преносио и на многобројне ауторе и уреднике, а то су били: Иванка Неофитовић Грубјешић, Богдан Станојев, Данило Кабић и примаријус др Милош Маленковић. Радили смо интензивно пре и после подне и суботом и недељом, 17 година и посао смо окончали тридесетом књигом Енциклопедије“, речи су Душана Попова на свечаности поводом Дана града 2012. године.

Том приликом је истакао да су у настанку јединствене Енциклопедије Новог Сада, вредносног документа од највишег културног и историјског значаја за сваку урбану средину, много помогле штампарије Зорана Колунџије, „Дневника”, Стојкова и других, а да је драгоцена била помоћ финансијера – града и многих спонзора, великих привредних фирми.

Излагање је тада завршио речима: „Подаци о савременицима брзо застаревају, зато их ваља иновирати сваких 10 до 15 година и објавити нова издања енциклопедије, као што то чине у свету. Књижарска установа Љубитељи књига у Змај Јовиној улици, задовољна квалитетом наше Енциклопедије намерава да објави репринт у десет томова са тврдим корицама. С тим да се унесу најнужније измене, датуми смрти многих који су у међувремену умрли и да се обележи изразито напредовање појединаца. У одредници о Душану Попову, на пример, требало и дописати једну реченицу ‘добитник Фебруарске награде’. Шта кажете? Живели!“

Зорица Милосављевић