(ФОТО) ИЗМЕЂУ МАЧВЕ И СРЕМА Мачванска Митровица постала место у које се долази, а не из ког се одлази

– Посебан бенефит што смо део Сремске Митровице је тај што имамо могућност да аплицирамо и на републичке и на покрајинске фондове, нама је то јако добро – наглашава Јанковић, истичући и да имају одличан географски положај. – Успели смо да решимо сву инфраструктуру и то на дужи временски период, будући да из Мачве многи гравитирају ка нама. Мачванска Митровица је један од јачих привредних центара из области машинске и прехрамбене индустрије, али и осталих области. Оно што се дешава јесте да на специфичан начин „усисавамо” житеље из целе Мачве, а због повећане привредне активности долазе код нас и пре ће овде купити стан него у Сремској Митровици. За то постоје три разлога: емотивна везаност за Мачву, нижа цена квадрата, а и чињеница да је наша обала безбеднија од леве, јер смо виши у односу на сремску.

Све наведено условљава генерални напредак ове варошице, премда не треба ни сметнути с ума да Сремска Митровица и нема куд друго да се шири сем на мачванску страну. Једна од опција је простор од 4,2 хектара на месту старог бродоградилишта за шта је израђен план детаљне регулације како би се направио стамбено-пословни комплекс са саобраћајницама и неопходном инфраструктуром.

– Град Сремска Митровица је откупио тај плац и зграда је под заштитом као споменик културе – додаје Николовски. – Будући да је пред нама капитална инвестиција која подразумева изградњу новог вртића, за шта имамо обећање од локалне и покрајинске власти, морамо да видимо шта ће бити са комплексом бродоградилишта, јер ако се ту направи 400 станова, онда морамо да планирамо изградњу већег вртића за још сто деце.

Оба наша саговорника с поносом истичу и нови мост преко канала Богаз који омогућава грађанима да оду безбедно до гробља и нове зграде електродистрибуције, али и прилику за потенцијално ширење и претварање околног обрадивог земљишта (које припада атару Салаша Ноћајског) у грађевинско.

А кад већ спомињемо мост... Сава је у овом делу премошћена на два места – транзитним мостом који је изграђен седамдесетих година и висећим пешашким који је подигнут 1993. године, назван по Светом Иринеју (једном од сирмијумских светих мученика), укупне дужине 262,5 метара. До 2017. године словио је за најдужи такав мост у Европи, али онда су га „прешишали” немачки мост „Титан-РТ” дугачак 483 м (пуштен у функцију у мају) и најзад „Чарлс Куонен” у Швајцарској који је дугачак 494 м и отворен крајем јула исте године.

– Пешачки мост је прошле године ушао у комплетну реконструкцију, те смо у децембру урадили расвету, а затим и геодетско снимање након чега ћемо га ове године додатно заштити. Тај мост је фантастичан, али је пешачки, тако да за све што морамо до града колима, идемо около транзитним мостом, што нам је 12 километара дуже. Међутим, захваљујући пешачком, ми смо ближи центру Сремске Митровице него 90 одсто града. У плану је да се иза бродоградилишта „Вахали”, према Засавици, изгради још један транзитни мост, што би било идеално решење – наглашава председник Месне заједнице Зоран Николовски.

Кад причамо о инвестицијама не треба заборавити ни на изградњу парохијског дома у порти храма Преноса моштију светог оца Николаја (изграђен 1939. године), као и на нову осмолетку која је почела с радом 2018. године и спортску халу која од прошле године поносно стоји уз школу. 

– Када смо 2008/09. године питали мештане шта су им горући проблеми, четворо од петоро би рекло недостатак посла, а један би споменуо школу. До 2020. године довели смо 19 компанија и стопу незапослености смањили са 25 на испод пет одсто. Када смо решили први горући проблем, онда смо могли да решимо и школу, па смо направили леп функционалан објекат – закључује народни посланик Томислав Јанковић.

Сада је, чини се, једино остало да у месту покрену још неку манифестацију како би грађанима омогућили и неки културно-забавни програм, па је тако идеја да се направи Салчијада, будући да је Мачва, како тврде наши саговорници, позната по слатким салчићима. Таман ето повода да се у Мачванску Митровицу оде макар на неколико сати, ако већ не постоје емоције за живот ван Војводине.

Варошица за пример и на понос мештана

О историји Мачванске Митровице најбоље се може сазнати из монографије „Мала Митровица” нашег некадашњег колеге Миомира Филиповића Фиће, у којој су детаљно описана два века постојања ове варошице.

 Сума сумарум: трагови римске и византијске културе налазе се под данашњим местом, а један од локалитета којим се мештани посебно диче јесте потенцијално гробно место прсветитеља Методија (због чега се сматра да је овај део један од најстаријих центара словенске писмености и културе); у средњем веку пак на десној обали Саве бива седиште мађарског католичког бискупа и црквене власти – Свети Иринеј, док је на левој Свети Димитрије – занатски и трговачки центар и слободни краљевски град, због чега касније оба места добијају име Дмитровица и најзад Митровица.

– Мала Митровица, како се наивала у време Милошеве Србије, 1818. године, готово да није имала сталног живља, јер је ту била скела за превоз робе и људи преко Саве у Аустрију и само место се називало Скела – наводи се у горепоменутој књизи. – Тек 1822/23. године, прво се води као касаба, а касније неку годину, добија међу првима у Србији назив варошица Митровица са 22 куће.

Тада почиње развој места, као и мењање имена: од Мале до Подринске Митровице, те данашњег назива – Мачванска Митровица – који званично добија 29. фебруара 1940. године одлуком Владе Краљевине Југославије. Осим свега наведеног кроз историју, ова варошица је позната и по бродоградилишту које је почело да ради 1919. године и било највећи разлог масовног прилива становништва. То је, између осталог, условило да неко време Мачванска Митровица буде засебна општина, бар до 1965. године када је, са околним селима, припојена Сремској Митровици.

– Ово је специфичније насеље од било ког села, јер овде се од 1961. до 1990. године доселило укупно 960 породица из 220 места некадашње Југославије – напомиње Филиповић који је више од четрвт века радио за „Дневник”. – Што се тиче бродоградилишта, Сава Павловић, адвокат Николе Пашића, заслужан је што је оно баш овде основано, у недођији у којој су биле само 52 куће у овој једној улици уз Саву. Али је зато у то време било 13 продавница осам кафана и 30 занатских радњи, а само три пољопривредника. Ми немамо атар обрадиве земље.

Образовање је у Малој Митровици од почетка било важно, па је тако прошле године ОШ „Добросав Радосављевић – Народ” добила „Вукову награду” зарад два века постојања. То признање добио је и наш саговорник 2016. године за свој богат допринос, како новинарски, тако и књижевно-уметнички.

– У Мачванској Митровици је рођено 11 универзитетских професора и један владика, то није мала ствар – додаје госн Фића, подсећајући нас на још неколико значајних историјских података. – За време Сирмијума овде су постојала три моста, а сада имамо два, с тим да је, пре изградње пешачког, овде било пристаниште па смо чамцем ишли у школу у Сремску Митровицу. Такође, близу је био и понтонски мост, док транзитни није подигнут седамдесетих. Треба напоменути и да је Фудбалски клуб „Подриње” основан 1922. године, а основали су га мајстори који су долазили са стране да раде у бродоградилишту.