БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: ГАКОВО Село које је за 10 година три пута променило становништво

Почетком последње деценије 17. века Гаково је забележено као фискална (коморска) пустара, која се 1702. налазила на списку пустара додељених сомборским граничарима. Они су пустару Гаково користили до 1745.

Према опису пустаре, који је 1746. начинио коморски администратор Франц Редл, њени годишњи приходи процењени су на 454 форинте и 45 денара, а укупна вредност на 9.095 форинти. Уједно, процењено је и да би овде могло да буде насељено најмање 65 породица.

Када је, почетком шездесетих година 18. века, пустари Гаково припојена и суседна пустара Браћевић, почело је планско насељавање немачког становништва. Између 1763. и 1767. у Гаково је насељено око 230 немачких (римокатоличких) породица из различитих крајева Немачке, Аустрије, Мађарске, Моравске и Чешке.

Село је 1791. имало 1.296, а 1800. - 1.432 житеља. Гаковчани су већ 1789. подигли велику Цркву Светог Мартина (која је је срушена око 1970. године), а 1805. и нову зграду школе. На попису из 1828. у селу су била 282 домаћинства, а 1859. године - 359 кућа, са 2.155 душа. Свој демографски врхунац Гаково достиже 1910. када овде живи 2.770 становника, махом немачке народности. Према попису из 2022. данас у селу живи двоструко мање - 1.309. становника.

Централна Улица Краља Петра Првог задржала је савршено очувану калдрму стару више од 100 година. На улазу у село са десне стране налази се гробље којим доминира велики крст подигнут 2004. у спомен Немцима који су некада живели у Гакову а од којих су многи изгубили животе у Логору Гаково 1945-1948. 

Концентрациони логор Гаково или Сабирни логор Гаково основала је југословенска власт 12. марта 1945. и био је коришћен за немачке жене, децу и старије особе из Војводине док су радно способни депортовани у СССР, у руднике Ростова, Харкова, Лугањски итд.

Процењује се да је у логору било око 17.000 људи, од тог броја око 8.500 (5.827 поименице документовано) убијено их је или умрло у логору. Људи су углавном умирали од глади, колере, дизентерије и осталих болести. Први командант логора био је словеначки партизан по имену Кос, други је био партизан из Срема, Грабић. Од јуна 1946. Грабићев наследник је био Стеван Брадић. Логор је распуштен у јануару 1948. Месец дана касније у Гаково је насељено око 8.000 егејских Македонаца из Грчке, од којих се највећи део до 1953. преселио у Македонију а део је завршио у Мађарској и Чехословачкој.

Каснија досељавања становништва из сиромашнијих делова Босне и Хрватске (највише из околине Мркоњић Града, Доње Пецке, Доњих Врбљана и Бенковца) везана су за рад овдашњег пољопривредног добра „Граничар“. Тако је село за мање од 10 година три пута потпуно променило своје становништво.

У релативно добром стању је старо немачко гробље са калваријом на улазу у село. Почетком 21. века у Гакову је саграђена православна Црква Св. Илије а 2. август, дан када се празнује овај светац - уједно је и Сеоска слава. На једној пољани на путу ка Железничкој станици затичем и велико “гробље аутомобила”.

У Гакову нема активних спортских клубова. Некада је у овом месту био активан фудбалски и рукометни клуб истог имена “Граничар” и који су наступали углавном у најнижем фудбалском, односно рукометном рангу такмичења.