(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ
СРЕБРНА ЈУГОСЛОВЕНСКА РУКОМЕТАШИЦА СА ОЛИМПИЈАДЕ У МОСКВИ Зорици Војиновић Крчмар јуниорско злато, ипак, најдраже у каријери
Баш је та Црвенка место које одише спортским мирисом.
Већ смо у нашим причама имали као саговорнике Ђурађа Трбојевића и Јожефа Холперта, рукометне легенде које су или рођене, или су каријеру правиле у „најслађем селу“, велики Зоран Тута Живковић причао нам је о времену када је био голман у том клубу, касније и тренер, а колико је тај спорт пустио дубоко корење у Црвенки, сведочи и прича Зорице Војиновић, удато Крчмар, рукометашице која је одатле у свет кренула и стигла до највећих, планетарних успеха.
Како нам је рекла, одрастала је у најближем комшилуку Трбојевића и, ваљда и несвесно, почела је да удише љубав према лопти и рукомету. Али, боље је да Зорица сама прича...
-Рођена сам у Црвенки, 1958. године, као једна од три ћерке које су моји родитељи, отац Никола и мајка Радојка, добили – поћела је легендарна рукометашица. - Детињиство памтим као најлепши период у животу, који је био испреплитан свакодневним играњем најразличитијих дечијих игара, а ја сам испољавала велику склоност ка лопти. Приметио је то, чини ми се у петом разреду основне школе „Јован Јовановић Змај“, коју сам похађала, познати рукометни стручњак Драган Бојић, скорман и прилично строг човек, који је радио на камповима и од којег су многи тренери учили посао, који је одабрао нас десетак девојчица које смо играле „Између две ватре“, да дођемо на тренинг. Тако сам кренула, заједно с рођеном сестром Миром, која је нажалост покојна, на рукомет. Он се играо код фудбалског стадиона, наравно на бетону и већ после три године ушла сам у јуниорску селекцију Војводине, а после четири мала Црвенка успела је на покрајинском такмичењу да победи сомборску Весну, касније познати клуб „Бане Секулић“ и избори се за право да учествује на државном јуниорском првенству.
Тата је био поносан што смо у спорту
Зоричин отац био је војно активно лице, пореклом из Бихаћа, док је је њена мајка рођена у Босанској Крупи.
-Не да тата није имао ништа против тога што сестра и ја тренирамо рукомет, већ је на то био јако поносан – присетила се Зорица. – Мама, као свака мама, прво је гледала ко све вежба с нама, да ли има неке лошије оцене и слично. Мени је тада на првом месту био рукомет, а моја сестра Мира умела је да се извуче, оде у шпајз ако треба, како би на миру могла да чита лектиру и спрема се за школу. И она је волела спорт, али, једноставно, била је таква.
Зорица је леворука и играла је на позицији десног крила, а партије које је пружала одмах су биле примећене.
-На финалном такмичењу првака република и покрајина СРФ Југославије, које је одржано у Лесковцу, била сам проглашена за најбољу играчицу турнира. Било је то 1975. године и сећам се да ми је тамо пришао Богдан Марган, селектор јуниорске репрезентације, који ми је пружио неки папир. На њему су била имена 16 играчица које позива на неки турнир, мог имена тамо није било, али ми је рекао да то нема везе, већ да сматрам као да је и оно међу одбарнима и да жели да ме види у државној селекцији. Отишла сам на ту акцију и закључила да нема шансе да играм. Присутно је било, поред мене, чак пет девојака које су играле на позицији крила, од којих су две, као и ја, биле леворуке. Иако је то био баш јако изазован циљ, желела сам да одем на Светско јуниорско првенство у Румунији 1977. године и нисам одустајала.
Пред Мундијал, наш државни тим је, заједно с младом мушком репрезентацијом, припреме имао на Палићу.
-Тамо је владао причично ригорозан режим живота и на спавање смо морале да идемо када то лекар репрезентације одреди. Сећам се да су, због непоштовања правила, три играчице послате кући, од којих су њих две могле да играју на мојој позицији. Отворио ми се простор и, после још неколико репрезентативних акција, постала сам прво десно крило јуниорског државног тима. У финалу Светског првенства савладале смо селекцију СССР-а, чини ми се са 16:13, а ја сам постигла пет голова. Данас када се свега тога присетим, мислим да ми је то била најдража медаља коју сам освојила у каријери, иако је после ње било и вреднијих успеха. После тога, колико ја знам, наша млада селекција освојила је још само једно одличје, нисам сигурна да ли је оно било сребрно или брозано.
Таква је Црвенка
Зорица Војиновић Крчмар, заједно са супругом Гојком, који је и сам био рукометаш, касније и тренер, изузетно воли своје родно место. Уосталом, вратили су се из печалбе и изградили леп породични дом, испод којег се пружа диван поглед на Црвенку.
-Знате како, у неким ранијим временима, довољно је било човеку да дође у нашу халу и да већ половину неопходних ствари да би играо руомет на тај начин спозна – објаснила је Зорица. – Уколико, уз то, имаш и доброг тренера зна, на јако си добром путу да успеш. У питању је мало место, некада је за наш спорт било велико интересовање и могли су да се пронађу веома талентовани дечаци и девојчице. Нажалост, женски рукомет је увек остајао у сенци, а много девојака је прешло у друге клубове, као што сам и ја то учинила, и изградило лепе каријере. Овде је поникла и покојна Весна Томајек, па Драгица Анђелић, Јована Јововић и још многе.
Одмах по Светском првеству, на адресу Зорице Војиновић Крчмар и још неких јуниорки, стигао је позив селектора А селекције ондашње Југославије, Винка Кандије, да се прикључе сениоркама.
-Уз мене, позване су Цеца Китић, Жејка Марас и Дејана Гиздић, с тим да сам ја једина била чланица друголигашког клуба. Већ 1978. године нашле смо се с најбољима, а у селекцији је распон између генерација био огроман. Каја Илеш била је рођена 1946, дакле била је 12 година старија од мене... Уследио је наш одлазак на сениорско Светско првенство у Чехословачкој, на којем смо наступили у подмлађеном саставу и освојили пето место. Са тим тимом, чинило нам се, био је то недостижан циљ, а ми смо успеле и квалификовале за Олимпијске игре у Москви, 1980. Имала сам тада неке задатке које ми је селектор поверио и чувала сам најопасније играчице Мађарске, а касније и Јужне Кореје, у одлучујућем окршају за пету позицију.
Интересантно је да је у лето, те 1978. године, дакле пре СП, Војиновић Крчмар променила клуб и, из Црвенке, прешла у екипу „Бане Секулић“ из Сомбора.
-Припреме пред полазак у ЧССР биле су толико жестоке, да се никада не могу заборавити. Имала сам укупно 98 наступа у сениорској, као и 50-60 у младој селекцији, а лети смо имале тек по десетак слободних дана, зими само за Нову годину и Божић, а остало време смо, као праве професионалке, проводиле тренирајући и играјући сусрете. Било како било, уследиле су потом припреме за Олимпијаду у Москви, где се, такође, од нас није очекивало да освојимо медаљу. Баш те, 1980. године, умро је Тито, па смо, уместо да идемо на турнире, друго тренирале у Кањижи, туговале и правиле неке властите планове... Чинили смо скуп дивних девојака и добрих рукометашица, али нисмо знале колико у Москви објективно можемо да урадимо.
Позив Радничког и савет тренера
Још док је била у Црвенки, Зорицу је силно желео да види у својим редовима тада моћни Раднички из Београда.
-Долазио је неки човек, Кокановић, који ме је тражио свуда по Црвенки, али је мени било најважније шта ће ми мој тренер Драган Бојић рећи. А он је казао: „Зоки, не бих ти препоручио Београд. Боље ти је да одеш у Сомобор“. Прихватила сам тај савет, иако у Сомбору нисам нешто посебно дочекана. Била је тамо капитен Славица Вукша, а десно крило је играла нека Оријана, коју су сви волели и питали су се како то да она не игра, а да ја будем у тиму. Међутим, од прве утакмице почела сам да постижем голове, била сам извођач пенала за које не знам да сам некад неки промашила и све је убрзо дошло на своје место. На левом беку је била Мирјана Ђурица, данас Вермезовић, с којом сам јако лепо сарадивала, иако је играла на супротној страни. Касније смо играле и у финалу Купа купова, а остале смо у јако присним релацијама.
Дакле, без помпе и (пре)великих очекивања, отишле се наше девојке на скуп најбољих спортиста света. И не само то, с њега су се рукометашице вратиле са сребрним медаљама око врата!
-Иако је на тим Играма на сцени био бојкот западних земаља, које нису послале своје селекције у Москву, рукомет то није осетио. Све водеће силе биле су са Истока, попут СССР-а, Источне Немачке и Мађарске, па је турнир био изузетно јак, за разлику од Лос Анђелеса 1984, У финалу смо, истина, доста убедљиво изгубиле од Рускиња, али се сећам да сам на постољу плакала од среће. И иначе, организација тих Игара била је сјајна, све је поштовано до у минут, тренинзи, аутобуски поласци, баш све. Ми смо се, говорим о југословенској репрезетацији, пуно дружили међусобно, а они који су знали енглески, било им је још лепше, јер су успостављали контакте и с представницима других земаља. Учила сам у школи руски, а моја кума, која је била проглашена за најбољу голманку на олимпијском турниру, Нишлијка Весна Милошевић Петровић, успоставила је пуно пријатељстава. Памтим дане из олимпијсог села као прелепе, слушали смо добру музику, па сам и касније, у школи, говорила децу да се слушају музику с добрим френквенцијама и да се пуно крећу и баве спортом, или креативним радом.
Посебно је тада Зорица запамтила сусрет са Источним Немицама.
-То је увек био јако, јако тврд противник, а на тој утакмици сам на моменте улазила у игру само у одбрану, а потом сам била неко ко треба да трчи у контранападе. Сећам се и претпоследњег дуела с Мађарском, после којег смо знале да смо освојиле медаљу. Детаља се више не сећам, било је то јако давно, ето, прошло је већ 46 година од тада.
У то време нису били организовани масовни дочеци трофејних спортиста у Београду.
-Нас је том приликом дочекао Фадиљ Хоџа, у његовом кабинету. Он је био први који је наследио Тита на челу Председништва, а неког другог дочека заиста није било. Боље сам такав неки догађај запамтила после јуниорског Мундијала... Лети се тада играо турнир у малом фудбалу у Црвенки, пред огромним бројем гледалаца, а ја сам била позвана да у таквом амбијенту примим пригодне поклоне, уз заиста прегршт лепих речи. То ми је остало као лепо, најлепше сећање.
После Москве, 1982. године наша саговорница наступила је и на Светском првенству у Мађарској, на којем је, услед неиграња Каје Илеш, понела и капитенску траку у југословенској селекцији.
-Била сам изузетно поносна због тога, а истог дана, занимљиво, постала сам и тетка. Било како било, на том СП освојили смо брознану медаљу. Тада је у тиму била и Словенка Аленка Цудерман, с којом сам и данас у контакту и с којом се виђам када одемо код ћерке у Беч. Елем, биле смо треће на планети, али ми је и даље оно јуниорско злато остало најдраже, иако већина људи за њега ни не зна, а сви знају за сребро са Олимпијаде. Знате, после тог светског злата добила сам Спартакову награду и била проглашена за најбољег спортисту Војводине, што ми је баш много значило.
Унуци велика срећа
Брачни пар Крчмар добио је, 1988. године, наследницу Дуњу. Она данас живи у Бечу и удата је за стоматолога из Ирана, с којим има тројицу синова.
-Често смо на релацији Црвенка – Беч, јер желимо да подржимо нашу децу и да им помогнемо. И они, наравно, долазе овамо, код нас, а за супруга и мене су унуци, који имају једну, четири и шест и по година, велика срећа – рекла је Зорица.
Иако је већ увелико била заслужни спортиста Југославије, Зорица се није нашла међу репрезентативкама које су наступиле на ОИ у Лос Анђелесу, где су освојиле златну медаљу.
-Те 1983. године била сам евидентни кандидат за Лос Анђелес. Истина је да ми је Москва пуно значила и да ми се чинило да сам после ње у каријери све остварила, а уз то сам желела и да оформим своју породицу. Није, ипак, лопта читав живот, већ је она само пут ка неком креативном и стваралачком животу, било које врсте. Удала сам се у јануару те године и имала сам могућност, као заслужни спортиста, у било ком граду у Југославији у којем бих заиграла, да од града добијем стан. Звали су ме из Загреба, Титограда, Београда и Кикинде, која је била друголигаш. Сомбор није испунио тај услов, а требао је, поред стана, да обезбеди и посао за супруга и мене, али се до априла месеца о томе ћутало. Почела сам да контактирам са заинтересованим екипама... Једног дана је Црвенку стигла читава делегација из Кикинде, а људи који су је чинили рекли су ми да ћу у року годину дана да добијем стан, а муж и ја посао и – договорили смо се. Гојко и ја само исте вечери одлучили да одемо у Кикинду, која је имала план да уђе у Прву лигу. О одлуци сам обавестила и селектора Самарџију, који ми је рекао да ће ме, ако пређем у редове друголигаша, брисати са списка кандидата за репрезентацију. Истина, добила сам позив за државни тим, али је моје име било на списку, међу резервама. Захвалила сам се на позиву и тако се завршила моја репрезетативна каријера. Нисам се покајала због одлуке, сањала сам та два наступа мањка до броја од 100. Касније сам мислила да нећу да гедам ни једну утакмицу из Лос Анђелеса, међутим, ипак сам се ноћу будила како бих пратила утакмице девојака... – завршила је Зорица Војиновић Крчмар.
Кикинда није тада ушла у елитно друштво, али је Зорица почела да ради с девојчицама, на које је клуб ставио велики акценат. После неколико година она, супруг и ћерка отишли су у Немачку, у којој су, у граду Зигену, провели пуну 31, а у Црвенку су се вратили пре неког времена. У иностранству је најпре играла, а после ја, као професор физичког васпитања и ликовног, радила у школи, тренирала рукометашице и бавила се уметничким радом, сликарством и вајарством, који ју је све више заокупљао. Данас су зидови њеног дома оплемењени њеним уметничким радовима, по нама, с пуним правом.
Александар Предојевић