БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: РАСТИНА (1) Село солунских доборовољаца из Лике, Херцеговине, Босне... и Секеља протераних из Румуније
„Добродошли у село солунских потомака!” пише испод табле на улазу у Растину, село које се налази на самој граници са Мађарском.
Растина се први пут помиње се као посед у средњовековној Бодрошкој жупанији најраније крајем 13. века (1299), са именом Харасти, а затим и више пута током 14, 15. и почетком 16. века. У време турске власти Растина се јавља на попису из 1554. када су овде забележене свега три куће.
У турском дефтеру из 1570. у сомборској нахији су забележене два села са именом Растина (Харастина), са осам,односно 21 записаном српском породицом, а 1580. и 1590. Растина је записана са 23 опорезоване куће. 1650. овдашњи становници плаћали су Калочкој надбискупији 14 форинити пореза за коришћење имовине.
После повлачења Турака Растина је, почетком деведесетих година 17. века, записана као надбискупска пустара, а као коморска пустара, са 20 форинти прихода, забележена је 1724. Од 1730. пустара је припадала Михаљу Биларду, а од 1749. породици Чејтеј. Даровницом цара Јосифа II из децембра 1780. Растина је постала добро баронске породице Редл, у чијем ће власништву остати све до 1918. На властелинству Редлових живело је 1788. године 45 становника, а на наредним пописима њихов број је стално растао: 1822. - 112, 1844. - 193, 1861. - 225, а 1910. - 372 становника, махом мађарске народности, радника на имању Редлових.
Породица Редл подигла је 1818. на свом имању велики каштел са парком (види оквир), а половином 19. века у Растини су радили парни млин, воденица, као и фабрика алкохола и сирћета. Растина је тада била самостално пореско место, које је административно припадало општини Станишић, а црквено Сантову. У то време овде је радила и школа на мађарском језику.
После Првог светског рата Растина је, као гранично место, припала Краљевини СХС, а у оквиру аграрне реформе земља је подељена колонизованим добровољачким породицима из Лике, Кордуна, Херцеговине, Далмације и Србије, које су овде насељене између 1920. и 1926. Колонизовано је 106 породица из Лике, 15 из Херцеговине, по две из Босне и с Кордуна, а по једна из Далмације и Мађарске.
Рођени Растинац, Стеван Делић, просветни радник у пензији у монографију о школама у Растини и Гакову, објавио је да је школске 1938/39. у Растини било 176 ученика, четири разреда, исто толико одељења, а радила је само једна учитељица – Драгица Зарић. Колонизовано је 106 породица из Лике, 15 из Херцеговине, по две из Босне и с Кордуна, а по једна из Далмације и Мађарске.
У априлу 1941. Растина заједно са целом Бачком припада Хортијевој Мађарској чије власти свим “краљевим колонистима” у селима попут Сирига, Степановићева, Танкосићева, Растине даје рок од 48 сати да напусте своје домове. Док је мештанима Степановићева “омогућено” да се врате у “завичај” - Лику и Херцеговину, комплетна популација Растине, њих око 900 - интернирана је у логорима у Шарвару и Барчу, где је део њих и оставио своје кости. Преживело становништво вратило се у село по ослобођењу и завршетку рата.
„Оптанти” прешли из Ђурића у Краљевину СХС
Малогранични прелаз „Растина - Бачсентђерђ” са Републиком Мађарском ради од 7.00 до 19.00 часова. Прелаз је искључиво за путничка возила, а могу да га користе, осим држављана из Србије и Мађарске, и путници из Европске уније, Швајцарске, Норвешке и Исланда.
Село Бачсентђерђ или Ђурић (како га зову Срби и Хрвати-Буњевци) са друге стране границе данас насељавају углавном Мађари док је до Првог светског рата ту живела велика заједница Хрвата-Буњеваца који су се након Трианонског споразума у највећем броју определили (оптирали) за пресељење у Краљевину СХС. Сви Срби и Хрвати из јужних делова Мађарске који су након 1920. „оптирали” за Краљевину СХС добили су надимак “оптанти”.
У Ђурићу је била и велика заједница Немаца који су за разлику од оних у Југославији остали после Другог светског рата али је њихов број због асимилације и миграција у Немачку - спао на 2 посто.
У међувремену, Хортијеве власти су ту населиле Мађаре Секеље протеране из Румуније. Нешто слично сам видео у Гардиновцима.
За непуне четири године колико су Секељи живели у Растини, рођено је 75 деце, а умрло је и на растинском гробљу сахрањено 25 особа. 2017. године, први пут после 2. Светског рата, људи који су у то време рођени у Растини посетили место у којем су дошли на свет. Некадашњи мештани, њихови потомци и супружници, њих четрдесетак који сада живе у селу Тевел у Мађарској, допутовали су на позив Месне заједнице Растина, а у име домаћина поздравио их је Слободан Вукобратовић, који је казао да последице великих ратова трпе мали људи.
“Хтео сам још једном да видим село у којем сам се родио!” казао је кроз сузе Иштван Пал из Тевела.
Растинци су тада испричали да су након интернирања у логоре у Мађарској преживели страхоте у туђини, далеко од дома. Жртве логора у Барчу у жупанији Толна још немају спомен обележје, а немају га ни Секељи који су преминули и сахрањени у Растини. Осим што је на месном гробљу постављена спомен плоча у знак сећања на Секеље који су ту сахрањени 1941-1944.
У наставку приче о Растини за седам дана - о Дворцу породице Редл, сеоском гробљу, осматрачници поред границе са Мађарском као и о бурној историји фудбала у овом селу које је чувено по томе да утакмице на локалном терену често прати више публике него што место има становника.
Роберт Чобан
