СЕНЗАЦИЈА ИЗ ДИВЉИНЕ ВАЈОМИНГА: Сага о породици Кросби– Живот изван мреже са 24 деце који пркоси свакој логици!
Док се савремени свет бори са стресом и брзином дигиталног доба, у срцу неукроћене дивљине савезне државе Вајоминг, где сурови ветрови и екстремне температуре диктирају правила преживљавања, одвија се најфасцинантнији социјални експеримент данашњице који прати читава планета путем канала „Ти, ја и 23“.
Отум и Колби Кросби нису само родитељи невероватне армије од 23, а ускоро и 24 детета; они су архитекте једног паралелног универзума у којем се живот одвија потпуно независно од градских система, у режиму потпуног опстанка изван мреже (офф-грид).
Њихова прича добија епске размере на суровом терену од 100 ари где је Колби, суочен са астрономском понудом од 1,3 милиона долара за пуко увођење струје до њиховог удаљеног имања, одлучио да узме судбину у своје руке. Показавши инжењерску генијалност каква се ретко среће, он је самостално пројектовао џиновски соларни систем од 100 киловата, директно контактирајући фабрику и купујући панеле са ситним естетским манама по десетоструко нижој цени, чиме је буквално „украо“ сопствену слободу од комуналних гиганата и обезбедио енергију за своју огромну породицу.
Њихов дом пркоси свакој архитектонској норми јер се састоји од седам огромних модуларних јединица, такозваних „радничких кампова“ тешких по 24 тоне, које се иначе користе као привремени смештај на удаљеним нафтним пољима. Колби је ове јединице самостално постављао и повезивао у надљудском напору који је трајао 72 сата без иједног тренутка сна, борећи се са временом како би деци обезбедио кров над главом након што је њихова претходна кућа продата за невероватна три дана.
Унутар ових специфичних зидова одвија се логистика која би посрамила и најбоље менаџере светских хотела, а то се најбоље види током њихових легендарних одлазака у набавку намирница који више личе на снабдевање читавог војног гарнизона. За породицу Кросби, куповина није успутна обавеза, већ стратешка операција која кошта невероватних 1.500 долара недељно, где се у колица не стављају појединачна паковања, већ читави картони робе. Док касирке у потпуном шоку посматрају како се на покретну траку ређа 12 галона млека, што је преко 45 литара течности, и на десетине конзерви пасуља, Отум са осмехом објашњава да код њих не постоји појам „једне конзерве“ – све се купује на пакете од по 12 или више комада, јер је то једини начин да се прехрани оволики број душа у дивљини Вајоминга.
Срце овог необичног дома је индустријска кухиња опремљена професионалним тигањима и пећницама, где Отум свакодневно припрема оброке у количинама које би биле довољне за осредњу свадбу, често користећи домишљате кулинарске трикове попут мешања зачина за такосе у лазање како би нахранила своју децу на креативан начин. Управо у том простору она спроводи и најважнији део њихове мисије – школовање деце код куће.
За разлику од традиционалних учионица, школа код Кросбијевих траје цео дан и нераскидиво је прожета практичним животом; деца не уче само из сувопарних уџбеника, већ кроз помоћ у кухињи савладавају математику мера и тежина, док на терену уз оца уче основе механике поправљајући тракторе и пољопривредне машине. Отум наглашава да овакав вид образовања омогућава деци да виде директне резултате свог рада и развију невероватну интуицију, што се најбоље показало када су малишани, пре било каквог медицинског налаза или ултразвука, месецима непогрешиво тврдили да ће њихова мајка добити близанце, што се касније испоставило као апсолутна истина.
Емотивни врхунац ове саге догодио се са најновијом, сензационалном вешћу о доласку 24. бебе, која је стигла као светлост и благослов након изузетно тешког периода борбе за здравље њиховог 23. сина Малакија, рођеног са Дауновим синдромом. Иако су родитељи испрва били паралисани дубоким људским страхом од неизвесности нове трудноће, њихова деца су још једном показала зрелост која превазилази њихове године, прихватајући нову сестрицу са чистом љубављу. Чак и када се суоче са бруталном реалношћу живота изван мреже, као што је пуцање водоводних цеви у цик зоре које Колби мора да поправља рукама загњуреним у ледену воду како породица не би остала без основних услова за живот, Кросбијеви не посустају.
Њихов свакодневни живот је непрекидна прослава заједништва, васпитања кроз рад и несаломиве вере која их држи на окупу, чинећи да свака заједничка вечера за њиховим џиновским трпезаријским столом, упркос изолацији и суровом окружењу, изгледа као најсрећнији празник који се никада не завршава.