ЈЕЗИК КОЈИ НЕСТАЈЕ, ИДЕНТИТЕТ КОЈИ ОПСТАЈЕ: Суботица и четири гласа једног града

21. фебруара обележава се Међународни дан матерњег језика, дан који је UNESCO прогласио 1999. године у сећање на студенте убијене у Даки 1952. године, који су животом платили право да говоре сопственим језиком. Седам деценија касније, та борба није завршена. Променила је само адресу.

Тема овогодишњег Дана матерњег језика је „Вишејезично образовање – неопходност трансформације образовања“, са посебним акцентом на гласове младих. UNESCO позива младе људе да буду заговорници образовних система који препознају и вреднују свачији језички репертоар.

То није академска фраза. То је позив суботичком тинејџеру који говори мађарски код куће, српски у школи, а буњевачки с дедом, да схвати да сваки од тих језика није терет, него капитал.

Вишејезично образовање није луксуз. У свету који се све брже мења, способност да разумете различите културне кодове, да мислите у више језичких оквира, постаје једна од најважнијих вештина 21. века.

Док се у међународним институцијама води расправа о опстанку језика, у Суботици и околини деца су, овог фебруара, дала најконкретнији могући одговор на питање шта значи волети свој матерњи језик. Стала су пред публику и рецитовала на буњевачком. Већ једанаести пут заредом, Буњевачки едукативни и истраживачки центар „Боза Шарчевић“ организовао је такмичење рецитатора „Волим буњевачки“. Ове године пријавило се 16 учесника, а сама чињеница да такмичење траје више од деценије говори више од било које статистике о виталности једног језика и заједнице која га негује.

Скуп је отворила др Сузана Кујунџић Остојић испред BEIC-а, с поруком која је можда најважнија од свих изговорених тог дана, да деца кроз декламовање на матерњем језику граде самопоуздање. Није реч само о књижевности. Реч је о томе да дете које стоји пред микрофоном и рецитује на језику својих предака учи да тај језик вреди, да постоји, да је жив. Потом је буњевачка песникиња Габријела Диклић прочитала једну од својих песама за децу и такмичарима пожелејла срећу на надметању.

Стручни жири, који су чинили песникиња Габријела Диклић, саветница у Градској библиотеци Маша Младеновић и објављени аутор Милош Ћуковић, донео је одлуку док су се такмичари одмарали уз сокове и слаткише. У категорији виших разреда прво место освојио је Милутин Ивошевић из ОШ „Вук Караџић“ из Бајмока, с песмом Ане Попов „Хемија“, друго место припало је Милици Орчић из исте школе, с песмом Габријеле Диклић „Њива на крај света“, а треће место однела је Дуња Војнић Тунић из ОШ „Боса Милићевић“ из Новог Жедника, с песмом Марка Пеића „Буњевачком роду“.

У категорији нижих разреда прво место је освојила Јована Орчић из ОШ „Вук Караџић“ из Бајмока, с песмом Алисе Прчић Вуков „Пуце“, друго место припало је Шими Војнићу Тунићу из ОШ „Боса Милићевић“ из Новог Жедника, с песмом Сузане Кујунџић Остојић „Бубуш и мрак“, а треће место освојила је Миња Краснић из ОШ „Иван Милутиновић“ из Суботице, с песмом Габријеле Диклић „Код зубара“.

Свих шест победника представљаће буњевачку заједницу на општинском такмичењу рецитатора на матерњем језику у Суботици, чији датум ће бити благовремено објављен на сајту Градске библиотеке. Сви такмичари добили су захвалницу и поклон сразмеран свом успеху. И док се свет пита како сачувати језике који нестају, ова деца већ знају одговор. Стоје усправно, говоре гласно и не заборављају ко су.

Док многи градови мукотрпно чувају и један мањински језик, овај град у Србији на самој граници са Мађарском свакодневно функционише на четири званична језика: српском, буњевачком, мађарском и хрватском. Табла на улазу у град, натписи на општинским зградама, пресуде, формулари, школска звона – све то постоји у четири гласовна облика. То није фолклор. То је стварност једне заједнице која је вековима учила да различитост није претња, већ ресурс. Али та стварност је крхка.

Готово половина од око 7.000 језика колико их данас постоји на планети вероватно ће нестати до почетка следећег века. Многе заједнице бирају енглески, мандарински или шпански јер им ти језици отварају врата економских могућности. Када дете престане да сања на свом матерњем језику, језик је на путу да умре. Лингвисти упозоравају да су услови за преживљавање језика јасни: мора се преносити деци, мора имати институционалну подршку, сопствено писмо, мора се неговати у школама и медијима. Када један од тих стубова попусти, цела конструкција почиње да се клима.

Први Статут града Суботице написан је на буњевачком језику. То је документ о томе да је један језик некада био језик власти, закона и управе у овом граду. Данас неколико стотина деце у основним и средњим школама учи буњевачки језик са елементима националне културе. То су деца која уче да њихово порекло има име, граматику и будућност. Језик је основа идентитета.

Република Србија је 2006. године приступила Европској повељи о регионалним и мањинским језицима Савета Европе. Тим је обавезала на конкретно – не на симболично – деловање. У Србији постоји више од 30 етничких заједница које говоре сопственим језицима, а 11 мањинских језика има службени статус. Око 60.000 деце у Србији образује се на осам мањинских језика.

Министарство за људска и мањинска права подсећа да се право на информисање на језику националне мањине остварује кроз штампане и електронске медије, да се на мањинским језицима издају новине, часописи и публикације, и да електронски медији емитују програме на језицима националних мањина. Слова у законима су ту. Питање је увек исто – колико тих слова живи ван папира.

Александар Шећеров