ПРОГОН СРПСКЕ ЦРКВЕ БЛОКАДЕРСКА ТРАДИЦИЈА! Ауторски текст Милоша Вучевића, председника СНС и саветника председника Србије за регионална питања!
Њихово насиље почива на идеолошком једноумљу, на тоталитарној свести, која жели да "сквотира цркве", како то каже данашњи главни комесар овог покрета Динко Грухоњић.
Сведоци смо ових дана страшних излива мржње и увреда усмерених на патријарха, архијереје и свештенике Српске Православне Цркве, којима је група изгредника, хтела да онемогући слободу кретања у Новом Саду, једном од најважнијих духовних и културних центара српског народа и то на дан када смо прослављали два века од оснивања Матице српске.
Греше они који мисле да су такви напади случајни или да су само ствар мржње острашћених блокадера према државном руководству. Ово је нешто друго.
ОБЕЗБОЖЕНИ
Смишљено и на националне симболе усмерено насиље. Удар на Српску Цркву, Матицу српску, Српско народно позориште, у Српској Атини. То је идолошка борба за повратак расрбљене Војводине, у којој Срем, Банат и Бачка нису „три срца јуначка“, већ конституенти комунистичке равничарске утопије – без Бога, српства и континуитета са онима који су створили Матицу српску 1826. и „Војводину Србију“ тј. Српско Војводство 1848. године.
Блокадерско-сепаратистичко заједништво почива на идеолошком једноумљу, на тоталитарној свести, која жели да „сквотира цркве“ како то каже данашњи главни комесар овог покрета Динко Грухоњић.
Њихови јунаци нису Милетић, Стратимировић и Лаза Костић. Не, блокадери су следбеници историјских сила које су прогањале, сузбијале и хапсиле јунаке српског севера.
Они сањају нови Арадски логор за неистомишљенике, а српским архијерејима прижељкују судбину Светог Иринеја исповедника бачког, једног од најумнијих и најплеменитијих владика у историји наше Цркве.
Њега су власти те обезбожене Војводине држале у кућном притвору годинама, да би га 1946. једна руља, слична овим које се данас окупљају, тешко повредила приликом каменовања Владичанског двора.
Када је показао да га то неће спречити да обилази своју епархију и служи Богу и народу, напали су га у Оџацима, на Преображење исте године, и претукли тако да се није опоравио до своје смрти, 1955. То су учинили људи, највећим делом Срби, обневидели од идеологије која их је лишила идентитета, вере, васпитања и стида. То су учинили човеку који је из пакла хортијевског логора Шарвар спасао скоро три хиљаде српске деце.
Данас устају острашћени батинаши, огрнути шаловима и заставама туђих боја, против Његове светости Патријарха српског Порфирија, који је деценијама оплемењивао Нови Сад и Бачку, као викарни епископ и духовно чедо владике Иринеја Буловића, који, веома симболички, дели име са својим страдалним претходником.
ДВА ГОРОСТАСА
Ова два духовна горостаса које је изнедрио север Србије заслужна су, са осталим духовницима са целог српског простора, за обнову духовног живота, подизање нових храмова и ширење хуманитарне мисије цркве свуда где живи наш православни народ.
То не могу да им опросте, као ни канонизацију Светих мученика бачких, који ће се посебно поштовати у цркви на Лиману, у близини места где су страдали 1942. године. Иако је у Новом Саду, од 1990. године изграђено више храмова у урбаним срединама, црква на Лиману је проглашена за центар некакаве инквизиције, која прети да уништи последње остатке титоистичког, аутономашког и антисрпског наслеђа „Слободне Војводине“.
Али 2026. није 1946. и нећемо дозволити да неко каменује и вређа владике наше цркве, да спречава градњу храмова и слободу богослужења, да проглашава идеологију важнијом од српског идентитета и интереса, од наших вековних традиција и светиња.
Нико ко се племенито борио против зла у Другом светском рату није заборављен, нити ће бити. Савремена Србија не омаловажава, нити из историје брише икога зато што је био комуниста, али одбацује оне који изврћу наслеђе СФРЈ да би дехуманизовали нашу Цркву, националне институције и српски идентитет. Наш народ ће сачувати Србију у нашем Војводству, уз нашу Цркву и све оно на шта смо вековима поносни у Бачкој, Банату и Срему.