БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: РАСТИНА (2) Три пута више навијача на терену ФК „Полет” него житеља села
Оно што одмах упада у очи у Растини, селу од 337 становника је лепо уређен терен локалног фудбалског клуба “Полет”.
Прва фудбалска лопта донета је у Растину 1932. када је уједно одиграна и прва фудбалска утакмица против комшија из Гакова (1:1) Први фудбалски клуб у Растини основан је након Другог светског рата 1948. под именом “Задруга” такмичећи се у најнижем фудбалском нивоу али је после једне године престао да постоји. Шест година касније (1955) такмичарски фудбал ће се поново почети играти у Растини али овога пута под новим именом клуба „Полет” који ће наступити само једну полусезону у другом разреду сомборског подсавеза након чега ће бити искључен од стране савеза.
Највећи број становника после Другог светског рата Растина је имала на попису 1961. (960), док је према последњем попису 2022.
било свега 337 житеља
Због беспарице и мањка играчког кадра такмичарски фудбал у Растини је престао да се игра лета 1965. и та пауза трајала је до 1971. када се фудбалери из Растине поново укључују од најнижег такмичарског ранга - Међуопштинске лиге Сомбор.
Након гашења ФК “Полет”, први човек клуба, Никола Елез, оснива и покреће од најнижег ранга такмичења нови фудбалски клуб у Растини под именом “Солунац”. Годинама уназад, поготово у данима успеха, 99% играчког кадра ФК “Полет” из Растине чинили су играчи са стране.
Након престанка постојања и “Солунца” у Растини је јула 2011. покренут нови фудбалски клуб под именом „Растина 1918” која ће десет година касније, у августу 2021. променити име у “Полет”. На табли поред фудбалског терена има више логотипа спонзора (локалних фирми из околине) него неки озбиљнији клубови.
Мештани веле да је појединим утакмицама фудбалера “Солунца” и “Полета” присуствовало је 1.000, па чак и 1.200 гледалаца, а позамашан је број мечева које је пратило 500-600 гледалаца, у нивоу броја становника.
Сеоско гробље налази се тик уз масивну бодљикаву жицу коју су Мађари подигли на почетку мигрантске кризе. Ту је и осматрачница из времена Хладног рата са које се одлично види Растина али и суседна села у Мађарској. Види се и новизграђени 6,5 километара дуг пут према селу Риђица које је такође на граници а до којег се раније могло ићи само преко атара или около, кроз Гаково, Крушевље и Станишић.
У дворцу Редлових данас су вртић и школа
После ослобођења од Османлија, посед добија барон Редл, а на њему раде углавном Мађари, који су већина у сада малом селу. Барон Редл гради свој каштел 1818. године на месту старе готичке католичке цркве. Породица Јожефа Редла ово властелинство добила је 1780. а Редлови су становали у Бечу, а током лета су навраћали у Растину. Лајош Редл, који је са братом Белом држао властелинство у поседу, 1900. спаја каштел са деловима цркве и дограђује дворац. По томе (споју сакралног и световног) је уникатан пример у Војводини. После Другог светског рата је тај црквени део каштела срушен, те је зграда обичног правоугаоног тлоцрта и изгубила је уникатност. Данас само готички лукови са стране где је био храм сведоче о томе да је првобитна зграда била непроцењиви објекат из Средњег века.
Што се старог изгледа дворца тиче, апсида старе цркве са крстастим сводовима, капителима и луковима од камена протезала се до кровног венца новог објекта, што се види на старим фотографијама. Уклапајући ново у старо, пројектант новог објекта се руководио облицима готичког стила, о чему говоре бочно постављени прозори. Допринос тумачењу да је ово био храм, даје објављена фотографија из 1905. на којој се види капела уклопљена у нови објекат, пре извршене преправке.
Овде је сада смештена зграда Основне школе (издвојено одељење) “Лаза Костић” из Гакова и предшколска установа, вртић „Рода“. У његовом подруму дуго година уназад, налазе се просторије и свлачионице фудбалског клуба.
За разлику од неких места у близни, четвороструко већег Гакова на пример, малена Растина изгледа као веома уредно и лепо одржавано село. Све је чисто и под конац, Дворац породице Редл је лепо одржаван, исто важи и за терен Фудбалског клуба “Полет” који је одмах до дворца и носи име Милана Ђекића; парк око Споменика Солунцима, Споменика страдалима у логору Шарвар као и простор око православне Црква Успења Пресвете Богородице подигнуте 2000 године, окретницу међумесног аутобуса... Поред цркве, као у некаквој озбиљној вароши налази се и велики „Инса” улични часовник.
Роберт Чобан