ПОРОДИЦА ВРАЧАРИЋ ИЗАБРАЛА КУЋУ НА СЕЛУ УМЕСТО СТАНА У ГРАДУ Милена и Гојко у Станишићу свили гнездо за малу Василису
Ближећи се тридесетој години, Гојко Врачарић је знао да је време да направи велики корак – одвоји се од родитеља, те себи и својој бољој половини обезбеди кров над главом.
Одлука није била лака: стан у граду или кућа на селу? После од шест до осам месеци живота у Сомбору, пресудила је – рачуница.
– За стан би нам требало између 80.000 и 100.000 евра. Уместо тога, конкурисали смо за државну помоћ ради куповине сеоске куће и одобрено нам је 10.000 евра. Нешто смо доплатили и прошле године, крајем лета, преселили се у Станишић. Мислим да смо добро прошли – прича Гојко, напомињући да су у међувремену добили ћеркицу Василису, која сада има осам месеци.
До куће нису дошли преко ноћи. Гојко је скоро две године тражио некретнину какву су замислили. Каже да су цене скочиле откако држава даје субвенције и да често нису реалне – власници траже између 25.000 и 30.000 евра, чему треба додати улагање у реновирање. Уз то, папирологија уме да буде прави изазов.
Кућа је зидана осамдесетих година, има око 100 квадрата стамбеног простора, а са пословним простором води се на 170. Управо локал који је издат доноси кирију од које Врачарићи отплаћују кредит, односно разлику коју су морали да додају на државну помоћ.
Државна помоћ као ветар у леђа
За породицу Врачарић државна помоћ није била поклон, већ ветар у леђа. Уз мало храбрости, много стрпљења и спремност да се засучу рукави, одлучили су да на селу граде своју будућност.
Како ради као комерцијалиста у компанији НЕЛТ и често је на терену, око документације му је помагао отац, који је годинама радио у општини, којој, према устаљеној процедури, министарство пребацује новац за купопродају, што такође захтева време и стрпљење.
– Мора све да буде легализовано, па ако није, то се одужи. Ја сам куповао некретнину од људи који живе у иностранству, па је требало да дају пуномоћ. Док се то није испотписивало, па док су отишли у конзулат у Аустрији, читаве перипетије – прича он.
Када су коначно добили кључеве, уследила је адаптација. Заменили су комплетну столарију, средили паркет, купатило, кухињу – практично све. Иако је постојало централно грејање, одлучили су да уведу гас, за који је постојала инсталација, те су додатно платили само прикључак.
За стан би нам требало између 80.000 и 100.000 евра. Уместо тога, конкурисали смо за државну помоћ ради куповине сеоске куће и одобрено нам је 10.000 евра (Гојко Врачарић)
Данас, када Гојко Врачарић после недељу дана проведених на путу кроз пола Војводине дође кући, каже да му мир села много значи. У дворишту су, осим баште, засадили дуње. Осим издатог локала, имају још један пословни простор, који планирају да претворе у смештај.
– У селу смештаја за туристе нема, а близина винске регије Риђице и гости који долазе у околни Милетић дају нам наду да би та идеја могла да заживи – додаје.
Станишић, као и многа војвођанска села, бори се са одласком становништва. Гојко наводи да је однос рођених и умрлих забрињавајући. Ипак, верује да млади могу да пронађу своју шансу ако пажљиво планирају.
– Овде вам је пољопривреда све, уколико се не запослите у Суботици или Сомбору. Пошто смо недавно добили принову, мало сам се интересовао: мислим да је однос умрлих и рођених 70 према 12, тако да није сјајна ситуација – признаје.
С. Милачић
Забрањено је преузимање текста или дела текста без навођења аутора и наше медијске куће, у виду живог линка који води ка оригиналном садржају. Свако кршење овог правила третираће се као повреда ауторских права.
